Breskva se gaji na svim kontinetima sa umerenom kontinentalnom klimom, pa čak do delova sveta sa suptropskom klimom. Kako govore statistički podaci proizvodnja breskve u ukupnoj voćarskoj proizvodnji u našoj zemlji učestvuje sa pet odsto što je od 6.000 do 7.000 hektara. Ali, dok statistika pokazuje jedno, realnost govori sasvim drugo. U ovom trenutku reč je o znatno manjim površinama jer se uvećava broj zapušteniih voćnjaka. Primera radi, u Smederevskom regionu, gde je ova proizvodnja i najzastupljenija, polovina zasada pod breskvama više se ne obrađuje. I ako je breskva veoma deficitarna voćna vrsta, njen plasman je izuzetno otežan.
I iskusni voćari odustaju od proizvodnje
O tome priča i Dragan Petrović iz Malog Požarevca koji ima zasad breskve na četiri hektara. Za ovu proizvodnju Petrović se opredelio jer su, kako kaže, voćnjaci na idealnoj nadmorskoj visini. Zasadi su stari od pet do 19 godina i dosadašnja praksa ovog domaćina bila je da voćnjake podmađuje. Ali, to više ne radi. Kao razlog navodi neusaglašenost cena i ulaganja.
-Od 2014. godine beleži se strahovit pad cene breskve. S’ druge strane inputi, poput đubriva i zaštitnih sredstava, su jako skupi. Otkupne cene su niže nego 2002. godine. Tada je kilogram breskve koštao 70 evrocenti, danas to nije slučaj. Na kvantaškoj pijaci i u radnjama breskve plasiram po ceni od 70 do 100 dinara za kilogram. Hladnjačari prvu klasu plaćaju 60 dinara što je proizvođačka cena, a o zaradi u tom slučaju ne može ni da se razmišlja. Sem toga, zbog velike količine padavina i kasnih prolećnih mrazeva ovogodišnji rod umanjen je za 30 do 50 odsto. Kao da to nije dovoljno, pa poslednjih godina muku mučimo sa tripsom, koje ranije nije bilo, ta na zaštitu odlazi još 500 evra po hektaru. Naš rad, koji je ogroman, ovde nije uračunat. Zbog svega navedeog, od 2014. godine beležimo nagli pad i prometa i cena breskve što ukazuje da ova proizvodnja u Srbiji više nema perspektivu, ukazuje Petrović.
Zašto samo domaće tržište?
Ovaj proizvođač do nedavno je breskve i nektarine uglavnom prodavao u Crnoj Gori. Sada je plasman na ovo tržište znatno otežan, te voće plasira na domaćem terenu po nešto višoj ceni u odnosu na izvoznu. Deo količina prodaje unapred ugovorenom kupcu, a ostalo na pijaci. Dragan uzgaja osam sorti nektarina i bresaka, od ranih do kasnih tako da plasman traje od juna do 15. septembra. Ovaj domaćin ima vlastitu hladnjaču kapaciteta tri vagona, te voće čuva u njoj kada mu cena padne i sačeka neko vreme pa ga onda plasira na tržište ili kada je berba u punom jeku pa ne može da proda sve količine u tom trenutku. Sem toga, otkupljivači traže rashlađenu breskvu.
-Nas proizvođače najviše boli to što se javnosti plasira informacija da je naše voće skupo. Zapravo ono se u maloprodaji prodaje i po tri puta višim cenama od onih po kojima trgovci otkupljuju od nas. I dok se stiče utisak da mi voćari mnogo zarađujemo istina je da zapravo propadamo. U mom i okolnim selima svake godine između 10 i 15 proizvođača odustaje od ovog posla. Zapuštenih zasada je sve više. I ja polako smanjujem površine jer sam u situaciji da poslujem bez zarade, a to znači da naredne godine neću imati šta da uložim, kaže Dragan Petrović.
Ivan Tomić iz Novog Slankamena na približno 20 hektara gaji nektarinu i jabuku, koja dominira, dok breskvike krči zbog loše cene i kako naglašava, lošeg odnosa izvoznika prema proizvođačima breskve.
-Zahvaljujući uredbi koju je pre tri godine donelo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a kojom je propisano da se izvozom voća mogu baviti samo hladnjačari koji imaju smeštajne kapacitete od najmanje 500 tona, broj izvoznika se sa 300 smanjio na 15-ak. Sem toga, značajnom broju voćara tek sad su plaćena dugovanja iz avguste i septembra 2019. godine, kaže Tomić.
I dok naši breskvici zarastaju u korov jer proizvođači ne mogu da pronađu nikakvu računicu, tuđe breskve završavaju na policama supermarketa u Srbiji.
Tekst i foto: Jasna Bajšanski