I ako je aronija poznata i pod nazivom „sibirska borovnica“ njeno poreklo zapravo se vezuje za istočne delove Severne Amerike. Indijanci su odlično znali koja sve lekovita svojstva ima ova žbunasta biljka te su je koristili i kao hranu i kao lek. S’ obzirom na to da se plodovi aronije dugo zadržavaju na grmu i pri tom se ne kvare, severnoamerički Indijanci su se njima hranili. Takođe, plodove su sušili, a zatim ih mleli i kao takve mešali sa sušenim mesom i životinjskom mašću. Tokom zime sušeni plodovi su bili hrana ali i lek protiv crevnih i želudačnih bolesti, poput dijareje. Osim plodova, američki starosedeoci kao lek su upotrebnjavali i koru i list aronije. Tokom leta bi ih sušili i od njih pripremali čaj za zaustavljanje krvarenja iz rana i protiv dijareje. Prokuvavanjem grančica dobijao se veoma crn čaj oporog ukusa koji se koristio protiv groznice. Čajevi od kore ili korenja koristili su se protiv malarije, kašlja, tuberkuloze, stomačnih bolova i crevnih glista. Takođe su korišćeni i za podsticanje apetita ali i kao sedativi. Protiv upala, čireva i rak rana koristili su se plodovi. Indijanci su drvo aronije upotrebljavali i za konstrukciju šatora, kao ražanj, za pravljenje lukova i strela, mašica za džaranje vatre, lula, štapova za kopanje. Kod Navaho Indijanaca aronija je bila sveto drvo, a od nje su pravili molitvene štapove. Evropski doseljenici u Severnu Ameriku ovu biljku koristili su prilikom pravljenja sirupa, želea, džemova, soseva i vina. Sada na ovom kontinetnu žbunovi aronije najčešće služe kao ukras pre svega zbog njenih prelepih belih cvetova i jarko crvenih listova tokom jeseni, zatim kao vetrobrani oko imanja i kraj puteva, za kontrolu erozije, stabilizaciju padina i kao poboljšanje staništa divljih životinja.
Aronija je jedan od najrasprostranjenijih divljih žbunova u Severnoj Americi. Uprkos oporom i gorkom ukusu bobica ona je prava divlja trešnja. Član je familije ruža i u bliskom je srodstvu sa domaćom trešnjom, breskvom, kajsijom i šljivom.
Poljaci najistrajniji u gajenju aronije
Evropljani su aroniju i sva njena svojstva počeli da otkrivaju tek u 20. veku. Ova žbunasta biljka prvo je stigla u Rusiju i Skandinaviju, a nešto kasnije i u Poljsku i Austriju. Ivan Mičurin, čuveni ruski botaničar tragao je za voćem sa velikom hranljivom vrednošću, koje je jednostavno za gajenje i pri tom otporno na hladnu klimu, odnosno koje može preživeti jake mrazeve. Tako je aronija postala predmet njegovog interesovanja. Ispunila je njegova očekivanja i gajila se u oklini Moskve, Pertograda i u Altajskim planinama.
Prve sadnice aronije u Poljsku su stigle iz Rusije i to 1978. godine kada je poljski Šumarski intitut počeo eksperimente sa gajenjem divlje aronije. Šest godina kasnije u okviru Poljske vrtne asocijacije osnovana je posebna sekcija pod nazivom Nacionalna asocijacija proizvođača aronije. Na poljskom sajmu poljoprivrede održanom 1986. godine u Poznanju, poljoprivrednici su prvi put predstavili sadnice, plodove i proizvode od aronije i osvojili zlatnu medalju. I upravo zahvaljujući mnogobrojnim pojedincima i poljoprivrednim organizacijama iz ove zemlje koji su verovali u moći aronije, ova biljka postaje popularna u celoj centralnoj, a kasnije i u zapadnoj Evropi.
Prve zasade aronije u Srbiji podigao je nekadašnji Poljoprivredno-industrijski kombint „Takovo“ iz Gornjeg Milanovca. Bilo je to 70-ih godina 20. veka, a sadnice su uvežene iz Ukrajine. Ideja je bila da se aronija koristi za proizvodnju sokova. Nažalost, ona nikada nije sprovedena do kraja.
Bomba, ali vitaminska
Po svoj prilici i ptice znaju da su plodovi aronije prava vitaminska bomba, te bobice jedu još dok su crvene boje. Ruski naučnici radili su mnogobrojna istraživanja aronije, a neka od njih pokazala su da ova biljka pospešuje izlučivanje radioaltivnih elemenata i teških metala iz tela. U lekovite biljke uvrstili su je zbog preventinog i lekovitog delovanja njenih zrelih plodova koji sadrže velike količine biofenola, flavonoida, tanina i antocijana. Tamna boja zrelih plodova aronije upravo potiče od antocijana, a neki od njih sadrže supstance, koje kao i flavonoidi, štite ćelije od oštećenja i kancerogene degeneracije. Biofenoli dezinfikuju i pospešuju zarastnje rana, odstranjuju otrovne materije iz organizma, ublažavaju upale, smanjuju povišen krvni pritisak, te povećavaju elastičnost krvnih sudova i sprečavaju njihovo začepljenje. Velika količina karotena štiti ćelije od oštećenja, kožu od opasnih opekotina sunca, a oči od nastanka sive mrene.
Aronija je bogata vitaminima, mineralima, aromatičnim i biološko aktivnim materijama. Plod je bogat vitaminima A, C, P, grupe B9, B6, B2, vitaminom E, betakarotenom. Obiluje i kalcijumom, kalijumom, gvožđem, manganom, jodom, fosforom i molibdenom.
Aronija za sladokusce
Osim u sokovima, želeima, vinima i džemovima, aronija je i veoma interesantan sastojak različitih poslastica. Njen opori ukus u kombinaciji sa drugim namirnicima daje pomalo neobičnu i u svakom slučaju interesantnu aromu.
Kolač sa aronijom i ovsenim pahuljama
Sastojci: 1 kiselo melko, 2 šolje brašna, 1 šolja šećera, 2 jaja, 1 kašičica sode bikarbone, 2 kašike ovsenih pahuljica, 3 kašike aronije, ½ banane i 1 kašičica kakaoa.
Priprema: U kiselo mleko staviti sodu bikarbonu da nadođe. Umutiti jaja sa prstohvatom soli i sjediniti ih sa kiselim mlekom. Dodati šećer i dobro ga umutiti dok se ne rastopi. Viljuškom ispasirati bananu i sjediniti je sa smesom. Ovsene pahuljice pomešati sa aronijom. Odvojiti manji deo smese i u njega staviti kakao.
U zamašćen kalup za kuglof sipati smesu sa kakaom i na nju poređati aroniju. Odozgo sipati žutu smesu. Kolač 10 minuta peći na umerenoj temperaturi, a zatim temperaturu smanjiti i nastaviti pečenje.
Za prirpemu ove poslastice ukupno je potrebno sat vremena i od nje se dobije 10 porcija.
Ako više volite palačinke i želite da one spadaju u kategoriju zdrave hrane, uvek ih možete praviti od mešavine brašna heljde, spelte, raži, ovsa i naravno filovati ih džemom od aronije koji se može kupiti u svim bolje snabdevenim prodavnicama zdrave hrane.
Tekst i foto: Jasna Bajšanski