Prema poslednjim statističkim podacima iz popisa poljoprivrede koji je rađen 2012.godine u Republici Srbiji jedno poljoprivredno gazdinstvo raspolaže sa oko 5,18 hektara obradivih oraničnih površina. Opšte je zastupljeno mišljenje da usitnjen posed ima čitav niz negativnih strana. Uglavnom se radi o parcelama koje se ne nalaze uz ekonomska dvorišta i domaćinstva. Do njih treba stići pre samog sprovođenja poljoprivrednih radova.
ČITAJTE I: Nedovoljno radne snage i pored veće vrednosti dnevnica
Usitnjenost parcela često je razlog i za ,,neopredeljenost,, ili nespecijalizovanost samog gazdinstva za određeni vid proizvodnje. Najčešće se registrovano poljoprivredno gazdinstvo bavi većim brojem linija proizvodnje, često nesrodnih. Neretko se sreću mešovita gazdinstva koja podjednakom snagom pokušavaju da ostvare maksimum u voćarstvu, ratarstvu, stočarstvu….i to na posedu koji nije prevelik.
Međutim, da li se treba složiti sa činjenicom da su usitnjene parcele nedostatak? Ovu konstataciju moramo uzeti sa rezervom, jer svakodnevni rezultati govore nešto sasvim drugo.
Raznovrsna proizvodnja na malom posedu pomogla je, i dalje pomaže, očuvanju prirode u kojoj svi živimo i radimo, i proizvođači i potrošači. Koliko toliko smo uspeli da pravilno raspolažemo zemljištem, vodama i da očuvamo kvalitet naših proizvoda, kojih možda nema u ogromnim količinam, ali su raznovrsni, prepoznatljivi i traženi.
Industrijalizacija, kako se može nazvati poljoprivredna proizvodnja na velikim posedima, često je praćena monokulturom, velikom upotrebom pesticida, razdvaja se biljna i stočarska proizvodnja…. jako je, generalno gledano, štetna po klimu i po prirodnu sredinu.
Ono što je prednost naših gazdinstava je činjenica da se većinom vrši diverzifikacija useva. Ro znači da se u sklopu svakog poljoprivrednog gazdinstva seju se bar tri različite biljne kulture, nije zastupljena monokulturna proizvodnja, i vrši se rotacija useva, odnosno, poštuje se plodored.
U Srbiji nema bitnog smanjenja površine pod pašnjacima i poslednje, ali ne manje važno, je činjenica da imamo bitan udeo zemljišta u sklopu poljoprivrednog gazdinstva koje svake godine ostane neposejano. Takođe, zakonskom regulativom, jasno su zaštićene obradive oranične površine od masovne urbanizacije i isključivanja iz proizvodnje.
Da je sitan posed možda naša prednost, a ne nedostatak, govori i činjenica da jedan deo poljoprivredno uspešnih evropskih zemalja takođe raspolaže malom veličinom prosečnog poseda. Kao primer navešćemo Italiju gde je posed u proseku manji od 5 hektara, kao i u Grčkoj, i to na više od 60 odsto gazdinstava, ili u Španiji na skoro polovini ukupnih gazdinstava.
Možda će nam ovakvo poređenje pomoći da u nekim daljim planovima i strategijama razmišljamo o prednostima proizvodnje na malom posedu. Poređenje sa Italijom, Grčkom i Španijom moglo bi da nas vodi putem jačanja prerađivačkih kapaciteta baziranih na autentičnim i kvalitetnim, pre svega zdravim proizvodima koji su karakteristični za manji posed, posebno za posvećenost srpskog domaćina.
A da bi se zemljište oporavilo potrebno je da se 7 odsto zemljišta u sklopu poljoprivrednog gazdinstva svake godine ostavi pod ugarom, neposejano ili da se iskoristi za formiranje zaštitnih zelenih pojaseva – živica ili da se eventualno pošumi.
Piše: Suzana Nešković, PSSS Srbije