Svetska organizacija za hranu Ujedinjenih nacija – FAO održivu poljoprivredu definiše kao integrisani sistem biljnih i stočarskih proizvodnih praksi koji dugoročno zadovoljavaju potrebe ljudi za hranom, čuvaju kvalitet životne sredine i prirodnih resursa, imaju visoku ekonomsku vrednost i unapređuju kvalitet života farmera, lokalne zajednice i društva u celini.
ČITAJTE I: Regenerativna poljoprivreda „leči“ zemljište
Rotiranje useva i sadnja različitih biljaka na istoj površini, sadnja deteline i druge kulture koje fiksiraju azot u zemljištu, odstupanje od tradicionalnog oranja, biološko i mehaničko suzbijanje parazita i korova, kombinovano gajenje biljaka i životinja, drveće i žbunje kao prirodni štit, korišćenje nekultivisanih površina – osnovna su pravila održive poljoprivrede koja se primenjuju da bi se ispoštovla navedena definicija FAO.
Njihovom primenom daje se adekvatan odgovor na evidentne klimatske promene. A sve počinje od zemljišta koje je širom sveta u velikoj meri degradirano. Kao primer navodimo oranice Vojvodine koje su tokom sedamdesetih godina prošlog veka imale oko četiri odsto humusne materije. Zbog iscrpljivanja, prevashodno praktikovanjem intenzivne proizvodnje, taj procenat sada je oko 1,8 odsto.
O tome kako očuvati ali i popraviti kvalitet poljoprivrednog zemljišta za Agroportal.rs govori dr Vladan Pešić, redovni profesor na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pešić se decenijama bavi temom održive poljoprivrede čemu svedoči i činjenica da je 2001. godine objavio knjigu pod nazivom Ekološki aspekti održive poljoprivrede za koju je dobio nagradu i priznanje Matice srpske. Novijeg datuma je i njegova knjiga Biotehnologija u održivoj poljoprivredi, a veliki broj naučnih radova koji iz različitih uglova u centar stavljaju održivost u poljoprivredi publikovan je u prestižnim svetskim naučnim časopisima.
U svetu se koriste različite prakse za poboljšanje kvaliteta zemljišta. Sa nekima ste se upoznali dok ste bili na postdoktorskim studijama na Utah State University u SAD-u. O kojim modelima govorimo?
Izdvajaju se modeli konzervacijske i regeneraivne poljoprivrede. Konzervacijski model u Americi je predhodio regenerativnoj poljoprivodi i pojavilo se negde 50-ih godina prošlog veka. Njegov osnovni princip je što manje dobira sa tlom. A to znači redukovana obrada zemljišta sa posebnim, prilagođenim mašinama, određeni pokrovni usevi minimalno 30% vremena tokom jedne proizvodne godine, i normalno pravilan plodored. Kod regenerativne poljoprivrede usevi su prisutni tokom čitave godine. Dakle, nije reč samo o očuvanju, kao kod konzervacijske, nego i obnovljanju poljoprivodnog zemljišta po svim aspektima, fizičko-hemiskim i biološkim. Ova dva modela često se mešaju.
Regenerativna poljoprivreda podrazumujeva komponentu više, a to je uključivanje životinja u proizvodnju. Šta to konkretno znači za zemljište?
Regenerativni metod povećava organsku materiju u zemljištu, to jest povećava humusnu materiju, jer su biljke prisutne u velikom procentu u održivim metodima poljoprivrede. U tom smislu već postoji osnova. To su žetveni ostaci i na bazi poljoprivrednih useva, ta organska materija, posle ubiranja plodova, zadržava se u zemljištu i uz upotrebu stajskog đubriva daje veći procenat humusne materije koja je u Srbiji, zbog intezivne proizvodnje i iscrpljivanja zemljišta, na niskom nivou.
Osim poboljšanja kvaliteta zemljišta koje još benefite naglašavate prilikom primene konzervcijske i regenerativne poljoprivrede?
Ovakav način poljoprivredne proizvodnje omogućava da se proizvodi kvalitetnija i zdravija hrana, kao i da se tom primenom direktno smanjuju troškovi kod poljoprivrednika. Tu mislim na manju potrošnju goriva ali i sam rad mehanizacije. Puna primena tog metoda u Srbiji direktno će se odraziti na smanjenje upotrebe pesticida i sintetičkih đubriva koji imaju veliku tržišnu vrednost. Samo s tog aspekta, ako prinos bude nešto niži u prve dve godine primene i konzervacijske i regenerativene poljoprivrede, sve to će se kompenzovati upravo tim smanjenjem troškova. Poljoprivrednici koji bi počeli da primenjuju taj sistem, prvo bi morali da budu dosledni jer benefite možda neće videti u prvoj ili u drugoj godini. Međutim, već od treće godine oni će biti i te kako vidljivi.
Metode obrade zemlje o kojima govorite videli ste pre više decenija u SAD-u. Nedavno ste sa Društvom agrarnih novinara, a tokom održavanja Sajma „Agra“ , bili u prilici da posetite nekoliko poljoprivrednih gazdinstava i zadruga u Sloveniji koji primenjuju konzervacijsku i regenerativnu poljoprivredu. Šta biste Vi izdvojili od viđenih iskustava?
U Sloveniji smo čuli od farmera da su oni povećali humusnu materiju u kiselim zemljištima, koja su zastupljena u brdskim i planinskim predelima, uprkos tome što su lošeg kvaliteta. Kod njih su pseudogleji, u principu randomizirana kisela zemljišta, a su oni su sa 1,8 odsto povećali humusnu materiju na 2,5 do 3,2 odsto. Ako uporedimo primenu regenerativne poljoprivrede u Srbiji i Sloveniji, ona manje više paralelno teče. Ali primena u Sloveniji počela je ranije nego kod nas i odmah su se poljoprivrednici udružili i osnovali Udruženje za konzervacijsku poljoprivredu. Uspeli su da u zakonodavstvo Slovenije uvedu podsticaje za ekološku poljoprivredu.
U slovenačkom modelu, koji je gotovo identičan i onom u EU, resorno ministarstvo i država imaju i te kako važnu ulogu. Kako to tumačite?
Zakoni u Sloveniji propisuju da gazdinstva moraju minimum pet godina da se bave konzervacijskom poljoprivredom, kako bi stekla pravo na neke od podsticaja, koji zajedno sa osnovnim subvencijama od 170 evra po hektaru, mogu dostići 600 evra. Zatim treba istaći da se ta proizvodnja kontroliše i to najmanje dva puta godišnje. Takođe se vrši provera u kom stepenu su prisutni pokrovni usevi. Drugim rečima, više od 60 dana tokom proizvodne godine parcela, bez obzira šta se na njoj proizvodi, ne sme biti bez poljoprivredne kulture. To znači da vrlo pažljivo treba izabrati ceo setveni sistem, vrlo pažljivo treba uraditi metode, jer svako gazdinstvo je specifično na svoj način i biraju se metode u smislu vrsta obrade tla, odnosno zemljišta, kako bi konzervacijski sistem proizvodnje dao puni efekat.
Zaprati Agroportal znanje je moć na Instagramu
Lajkuj Agroportal znanje je moć na Facebooku
Kada govorimo o regenerativnoj poljoprivredi, u Srbiji postoji Udruženje regenerativne poljoprivrede koje je još uvek mlado. Na inicijativu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede pre nepune dve godine formirana je Radna grupa za regenerativnu poljoprivredu. Očigledno je došlo do pauze u njenom radu. Vi ste član ove radne grupe, koja su Vaša očekivanja?
Izražene nepovoljne klimatske promene u Evropi, kao i kod nas, ostavile su negativne posledice i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu na biljne useve, a najviše na ratarske kulture. S’ druge strane posledice nedostatka vlage, prvenstveno u zemljištu, i nedovoljno nadovadnjavanje ostavili su vidljiv trag u strukturi zemljišta. Sve to je dovelo do ispiranja hranljivih materija iz površinskih slojeva, drugim rečima iscrpljivnja zemljišta. Zato bi zadatak Radne grupe za regenerativnu poljoprivredu bio da utvrdi indikatore koji određuju modele konzervacijske i regenerativne poljoprivrede, te da se na osnovu pozitivnih iskustava legistrative u SAD-u i pojedinim zemljama EU kao i preporukama FAO uradi Nacrt Zakona o regenerativnoj poljoprivredi koji bi, između ostalog, odredio i model subvencija koji će se primenjivati posle usvajanja Zakona. On je potreban i obavezuje nas jer budućnost našeg izvoza poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda zavisiće i od početka primene karbonske takse koja važi za zemlje koje žele da izvoze za EU. Ovim bi se smanjio naš karbonski otisak što bi naše poljoprivredno-prehrambene proizvode učinilo konkurentnijim. U prelaznom periodu od 5 godina koliko je potrebno da se u punoj meri primenjuju principi regenerativne poljoprivrede, konzervacijski model takođe treba subvencionisati posebno jer u Srbiji nemamo dovoljno uslovnih grla stoke. Na osnovu svega ovoga, da se zaključiti da je neophodno što pre pristupiti izradi pomenutog nacrta.
Piše: Jasna Bajšanski