I u 200.000 praznih kuća u Srbiji trebalo bi toviti junad. Uslov za to je da seljaci imaju garancije da će ona biti prodata. Po garantovanoj ceni troškova koje stoačri imaju za tov. Znači potrebno je u Srbiji za stočare formriti garantni fond. To znači da ako nema potraženje država im pokriva troškove. Jer, i sad su poljoprivrednici nagovoreni da tove junad, čije meso traži EU. Ali, kupaca opet nema. Pored brojnijh problema, koje imaju tovljači junadi, nemaju ni kuapca, pa sad uz junad tove i gubitke. Zvanično, trenutno u stajama stočara kupce čeka oko 10.000 junadi. Poznavaoci prilika tvrde da ih je bar 5.000 više. Kada june dostigne težinu veću od 650 kilograma i ostane u štali, tove se gubitci. Predsednik Udruženj tovnih junadi Srbije Čedomir Keco, kaže da je udružio tovljače stoke, da se on bavi plasmanom, izvozom, isključivo tržnih viškova! Inače, u Srbiji se godišnje proizvodi od 76.000 do 86.000 tona junećeg mesa, a potrošnja po stanovniku je svega oko četiri kilograma godišnje. Po njegovim rečima, cilj mu je, kako ističe, da pomogne ovim stočarima. Kada već tove junad, da mogu da ih prodaju i naplate svoj rad.
.-Država treba da formria i izvozno – uvozne zadruge koje bi u ovom periodu zamenile nekadašnje velike – izvozno uvozne firme poput ,,Geneksa’’, ,,Progresa’’ i sličnih. To je i uslov čijim ispunjenjem bi stočari stalno imali stoke u stajama i oborima. Jer, u novije vreme, kada su tovili stoku nikada nisu bili bez problema. Ili nisu molgi da je prodaju, ili kada su je prodali nisu naplatili, dodaje Zlatan Đurić, stočar iz Srema.
Nemogućnost prodaje junadi samo nam govori da smo olako verovali i obećavali stoačraima da u svet možemo godišnje da izvozimo čak po 50.000 tona ,,bebi bifa”, a mi smo u 2015. izvezli tek 315, a do 2020. godine ta prodaja se kretala do 400 tona godišnje. Od 1996. godine Srbija je imala dozvolu za izvioz u EU od 8.875 tona godišnje. Toj brojci se nikada nije približila. Prošle godine nešto više od 400 tona!? Pre tri decenije Srbija je izvozila po 30.000 tona ,,bebi bifa” godišnje! Inače, izvoz hrane, odnosno sirovina za njenu proizvodnju već godinama stagnira da bi tek 2020. godine dostigao 4,1 milijardu dolara, a uvoz je bio 2,8 milijardi dolara. I dalje samo govorimo o šansama i željama za povećanje izvoza koji bi mogao da dostigne, prvo 10, a potom i 30 milijardi dolara godišnje. Ali, to su još uvek samo želje i priče na dugom štapu. Jer, Srbija prvo treba da proizvede. A, ako se proda, a seljak ne dobije novac za svoj trud i znoj – džabe smo onda proizvodili i radili!
Za ugled treba da nam bude susedna Hrvatska koja ima u tovu oko 120.000 junica. Ipak, hrvatski tovljači nisu zadovoljni jer nemaju sopstveni podmladak pa uvoze oko 80.000 teladi. Ali, od tova 120.000 junadi, čak 100.000 se proda na tržištu bivšeg nesvrstanog sveta, ponajviše Bliskog istoka. Cena nije visoka najčešće je oko 2,15 evra po kilogramu žive mere. Ali, sve se proda i naplati! Na ovom tržištu još ima mesta, ali naši trgovci kao da ne znaju da nađu kupce. Zašto? – Odgovora nema! Odgovor se možda nalazi u tome da je lakše uvesti i više zaraditi nego ovde toviti i prodavati! Kupci u EU i na Bliskom istoku radije bi kupovali juneće mesto u Srbiji, primer je Turska, nego ono koje uvoze iz Brazila i Argentine. Jer, godišnje u EU iz ovih zemalja stigne količina od 700.000 tona ovog uvoznog mesa. Poznavaoci prilika, ističu da je različiti kvalitet mesa iz tova u Srbiji i Hrvatskoj i mesa koje stiže preko okena. Jer, stoka koja se uzgaja na ovim prostorima, ne troši GMO hranu, već se uglavnom hrani na pašnjacima i u otvorenom tovu. Očito da to ne znamo da iskoristimo prilikom prodaje stoke. Posebno u nesvrstanom svetu gde su sad na ministarskim mestima ljudi koji su nekada završili fakutlete na prostorima SFRJ ili njihova deca. Svi su bili prijatelji Jugoslavije, a i danas kada dolaze ovde prijateljski su raspoloženi za saradnju. Hoće da razgovaraju traže proizvode koji su proizvedeni na ovom podneblju. Podsetimo se samo da je u SFRJ, čak 32.000 studenata iz bivšeg nesvrstanog sveta, na ovim prostorima, završilo fakultete i posle su bili na visokim funkcijama u svojim zemljama. Neki su i sad, ili su te pozicije zauzeli njihova deca, unuci… Kada dodju ovde prijateljski su nastrojeni i hoće da razgovaraju na srpskom jeziku, sećaju se vremena koje su ovde proveli, hoće da kupe proizvode Srpske proizvode, pa i juneće meso.
Piše: Branislav Gulan, publicista i književnik
Foto: Pixabay