Kada se količina proizvedenog povrća u našoj zemlji podeli na 6,7 miliona stanovnika koliko ih po poslednjem popisu ima u Srbiji, dolazi se do cifre od 35 kilograma po glavi stanovnika. Prof. dr Žako Ilin kaže da to znači da apsolutno zadovoljavamo sve svoje potrebe za povrćem.
Naš eminentni stručnjak za povrtarstvo tvrdi da su najveće promene u tehnološkom procesu proizvodnje, a usklađene sa verovatnim klimatskim promenama, pre svega primenjene u povrtarstvu.
ČITAJTE I: Kako i zašto gajiti korijander?
Nove tehnologije i navedene promene u povrtarstvu su počele masovno da se primenjuju početkom 2000. godine tako da se, po rečima Ilina, može reći da je napravljen izuzetan napredak u odnosu na sistem proizvodnje i namenu bez obzira da li je reč o proizvodni za svežu potrošnju ili za različite oblike prerade – zamrzavanje, blanširanje, sušenje, dehidracija, biofermentacije, kišeljenje.
-Kada se postavi pitanje šta je u najnovijim tehnologijama, a usklađenim sa verovatnim klimatskim promenama urađeno, odgovor bi bio da je većina proizvodnje organizovana na najrazličitijim bankovima za različite namene ili na gredicama i to bez obzira da li se radi o korenastim povrtarskim vrstama poput mrkve, peršuna, paštrnaka, celera i krompira ili je reč gredicama kao kod paprika, paradajza ili njivskoj redovnoj proizvodnji za različite namene, kaže naš sagovornik.
On napominje da je većina proizvodnje povrća iz direktne setve semena. U novije vreme na značajnim površinama se samnjuje proizvodnja iz rasada s’ obzirom na vrlo visoke cene. Pored toga, izuzetno je razvijena srednje kasna i kasna proizvodnja za svežu potrošnju, skladištenje i čuvanje do vremena pristizanja ranog povrća naredne godine.
-Akcenat se u novije vreme stavlja na proizvodnju povrća u različitim oblicima i tipovima zaštićenog prostora, počev od niskog preko poluvisokog do visokog pa do najsavršenih oblika zaštićenog prostora kao što su plastenici, dok su pod staklenicima relativno male površine. Ovako se proizvede više od million i 100.000 tona 11 povrtarskih vrsta svežeg povrća koje vodi zvanična statistika i još 400.000 tona 15-ak vrsta koje statistika ne vodi, objašnjava Ilin.
Krompir se ubraja u osnovne životne namirnice, a na rafomima marketa veoma često on je iz uvoza. Kako kaže prof. dr Žarko Ilin, ovo povrće se u Srbiji proizvodi u dovoljnim količinama za domaće potrebe ali, problem nastaje kod njegovog čuvanja.
-U poslednjih nekoliko godina krompir proizvodimo na svega 23.150 hektara sa kojih se dobije blizu 600.000 tona. Ove količine bi trebale da zadovolje domaće potrebe. Međutim, veoma često se dešava da se krajem marta i početkom aprila javlja deficit krompira pre svega zbog neadektvatnog skladištenja usled nedostatka kvalitetnog skladišnog prostora. Bez kontrolisanih uslova teško je čuvati krompir devet i više meseci do pristizanja ranog krompira naredne godine bilo sa otvorenog polja ili plastenika tunelskog tipa, objašnjava Ilin.
Od njega saznajemo da se u različitim oblicima zaštićenog prostora u našoj zemlji proizvede još oko 245.000 tona najraznovrsnijeg povrća što zavisi od sistema i koncepta proizvodnje, a to je oko 35 kilograma po glavi stanovnika što znači da apsolutno zadovoljavamo sve svoje potrebe za povrćem.
-Problem je na drugoj strani, pre svega u vrlo visokim cenama svog potrošnog i repromaterijala. Profesionalni proizvođači, firme, kompanije, zadruge imaju velikih problema kod uvođenja novih tehnologija jer moraju kontrolisati troškove proizvodnje da bi cena koštanja gotovog proizvoda bila što niža s’ obzirom na to da su cene povrća relativno niske, a da je kupovna moć u Srbiji mala, ukazuje naš sagovornik.
Zaprati Agroportal znanje je moć na Instagramu
Lajkuj Agroportal znanje je moć na Facebooku
On dodaje da se značajne količine povrća plasiraju se na inotržišta, delom svežeg, a najviše prerađenog hladnom preradom i biofermentacijom. Gotvo 100 odsto sušenog odnosno dehidriranog povrća završi u izvozu.
Prof. dr Žarko Ilin insistira da se u narednom period i dalje radi na unapređenju tehnologije proizvodnje, izboru kvalitetnog sortimenta tolerantnog na klimaske promene kako kod profesionalnih proizvođača ne bi došlo do pada nivoa proizvodnje, odnosno kako bi zadovoljili pre svega domaće tržište, a zatim imali i značajne količine za izvoz.
Piše: Jasna Bajšanski