„U našu zemlju dugme da baciš i ono bi niklo i rodilo“, često je prisutna izreka koja treba da ilustruje plodnost naše zemlje i bogatstvo koje ona može da donese. Možda bi to i bilo tako da korišćenje zamljišta u intenzivnoj biljnoj proizvodnji veoma često ne vodi do poremećaja ravnoteže među pojedinim činiocima stvaranja zemljišta koji određuju pravac i intenzitet pojedinih pedogentskih procesa. Prema rečima prof.dr Milivoja Belića, čovek svojim aktivnostima može da poveća ili smanji prirodnu otpornost zemljišta prema različitim vidovima njegove degradacije što može da dovede do smanjenja sadašnjeg i budućeg proizvodnog potencijala zemljišta. Zbog toga je veoma važno pravilno pripremiti zmeljište za sadnju, odnosno setvu.
„Zemljište je jedan od najvažnijih prirodnih resursa, neprocenljivo je dobro celog čovečanstva, nikako jedne generacije, jedne nacije, grupe ili pojedinca. Na zemljištima se proizvodi hrana, ona mogu da skladište i transformišu sunčevu energiju, čuvaju i štite genetske resurse skoro svih vidova života na našoj planeti, prečišćavaju i vrše detoksikaiju vode, a sa atmosferom su u interakciji apsorbovanjem i emitovanjem raznih materija u gasovitom i čvrstom stanju. Ona obezbeđuju neophodan životni prostor za čoveka, biljke i životinje, svedok su i očevidac istorije čoveka.“ Ovako o zemljištu piše prof.dr Milivoj Belić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Šta je degradacija zemljišta?
-Pod degradacijom zemljišta podrazumeva se pojava koja može da dovede do smanjenja sadašnjeg i budućeg proizvodnog potencijala zemljišta. Uporedo sa tehnološkim razvojem dolazi do pojave kontaminacije teškim metalima, radionuklidima, pesticidima i nitratima. Ne izostaje ni degradacija oštećenjem fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava. Na globalnom nivou, naša planeta izložena je intenzivnom zagađenju kiselim kišama i efektima staklene bašte.Posledice pojedinih tipova degradacije mogu biti katastrofalne ako se ima u vidu da je zemljište najvažnije i nenadoknadivo sredstvo biljne proizvodnje, podseća prof. Belić.
Očuvanje, zaštita i racionalno korišćenje poljoprivrednog zemljišta treba da bude u središtu strategije razvoja poljoprivredne proizvodnje. Razlozi su mnogi, a prof. dr Milivoj Belić na prvom mestu navodi smanjenje sadržaja organske materije što je posledica potpunog izostanka ili minimalnih unosa organskih đubriva u zemljište, prvenstveno stajnjaka. Upotreba samo mineralnih đubriva, spaljivanje žetvenih ostataka i gajenje biljaka koje imaju visok biološki potencijal, generalno dovodi do osiromašenja zemljišta prirodnim hranivima. Zakišeljavanje, zaslanjivanje i /ili alkalizacija zemljišta takođe mogu značajno doprineti njegovoj degradaciji. Kisela zemljišta zahvataju veći deo poljoprivrednog zemljišta centralne Srbije, a tek dva odsto zemljišta na ovom prostoru je u grupi alkalnih zemljišta. Posebno su ugrožena područja jugoistočne Srbije, Šumadije, Kolubarskog basena, Jadra, Pocerine i područje oko Leskovca. Zaslanjena i alkalizovana zemljišta su u najvećoj meri lokalizovana u Vojvodini, na 233.000 hektara, što predstavlja ozbiljan manjak u proizvodnom zemljišnom fondu glavnog žitorodnog rejona Srbije.
Dobrobiti zaoravanja žetvenih ostataka
Ljuštenje – ugarenje je plića obrada zemljišta neposredno posle skidanja strnih žita, mera kojom započinje jesenje obrađivanje oranica. Ovu agrotehničku meru treba obaviti odmah posle žetve ili istovremeno sa žetvom, ako je moguće, istog dana. Dobri domaćini su ovu agrotehničku meru davno usvojili kao najvažniji posao posle žetve, piše portal Domaćinska kuća.
Zaoravanje žetvenih ostataka biljne proizvodnje ima niz prednosti. Osigurava se izvor energije za mikroorganizme, popravlja se biogenost zemljišta, pozitivno se utiče na strukturu zemljišta kao i na vodno-vazdušne osobine. Drugim rečima, popravlja se plodnost i produktivnost zemljišta. Količina žetvenih ostataka u intenzivnoj biljnoj proizvodnji značajna je i zavisi od biljne vrste, sorte, kao i od vremenskih uslova pojedinih godina. Kod ozime pšenice količina slame je 5-7 t/ha, kod kukuruza 8-12 t/ha, kod suncokreta 4-6 t/ha, kod soje 3.5-5 t/ha, kod šećerne repe 40-60 t/ha.
Sve što se iz zemlje uzme, potrebno joj je i vratiti
Zaoravanjem žetvenih ostataka sa širokim odnosom ugljenika i azota može se u toku njihovog razlaganja očekivati tzv. „azotna depresija“, zbog smanjenja nitratnog azota zemljišta i njegovog ugrađivanja u tela mikroorganizama. Može se javiti nedostatak i drugih hraniva, ali je on takvog obima da se može zanemariti. Za eliminisanje azotne depresije – pored redovnog đubrenja azotom – preporučuje se dodavanje azota do 0,7 kg na 100 kg suve biljne mase. Ova količina azota obezbeđuje nesmetano razlaganje biljnih ostataka i otklanja nedostatak azota kod narednog useva i tako se izbegava pojava azotne depresije. Biljni ostaci i kada su isitnjeni prave teškoće pri oranju. Zato se njihovo zaoravanje vrši sa plugovima koji na plužnoj dasci imaju posebne dodatke koji olakšavaju zaoravanje.
Dubina ljuštenja je od 10-15 cm i zavisi od vlažnosti zemljišta, količine žetvenih ostataka, tipa zemljišta, klimatskih i vremenskih prilika.
Umesto ljuštenja oranice posle žetve, može odmah da se ore na punu dubinu 15-25 cm. U tom slučaju predhodno treba da se rasturi mineralno đubrivo i stajnjak. Posle oranja brazdu treba zatvoriti kako bi se zemljište poravnalo i smanjilo isparavanje.
Spaljivanje žetvenih ostataka predstavlja akt najbezumnije radnje u poljoprivrednoj proizvodnji, a po postojećim zakonskim propisima je i zabranjeno. Spaljivanje znači potpun gubitak organske materije i azota. Osim gubitaka u organskoj materiji vatra uništava korisne članove podzemnog sveta, ugrožava divljač, zagađuje okolinu i predstavlja veliku opasnost zbog mogućnosti nekontrolisanog širenja požara.
Autor: Jasna Bajšanski
Foto: Pixabay