Priče, pričane od davnina od naših starih uz sveće ili vatre ognjišta i kamina, bilo kao bajke ili basne, uvek su sadržale ukrasni motiv jabuke, kao zlatna jabuka, crvena jabuka, sočna jabuka i slično. Jedna od tih zlatnih jabuka ukazala mi se u čudesnom vrtu, dok strpljivo stojimo u redu, koji se proteže u gotovo kilometarskoj koloni, želeći da vidimo jedno od sedam svetskih čuda Tadž Mahal u gradu Agri, severozapadno od Nju Delhija, glavnog grada Indije. Godine 1996. održavao se Drugi svetski Kongres o nauci u poljoprivredi, a u sastavu jugoslovenske delegacije pored mene bile su i kolege dr Savo Vučković sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, dr Milivoje Milovanović iz Instituta za strna žita u Kragujevcu i mr Vladan Đulaković sa VTŠ u Požarevcu. Želeći da na najbolji način iskoristimo slobodne dane na Kongresu i neradni praznični dan u Indiji, ambasada SR Jugoslavije u Nju Delhiju podarila nam je put do Agre, stručnog vodiča, koji nas je čekao na malom civilno-vojnom aerodromu u tom znamenitom turističkom mestu. 
A priča o Tadž Mahalu je priča o večnoj ljubavi. Čim je ugledao persijsku princezu Ardžumand Banu Begum, princ Huram, koji je prilikom ustoličenja za cara dobio ime Šah Džahan, zaljubio se. Pet godina kasnije, tj. 1613.godine je oženio. Iako je imao još dve žene, za Džahana je ona do kraja života ostala jedina. Zbog svoje neizmerne ljubavi prema ljoj, nazvao ju je Muntaz Mahal-ukras palate, a ona ga je, uprkos čestim trudnoćama, pratila u vojnim pohodima. Međutim, dok je na svet donosila četrnaesto dete, carica je umrla u Buranpuru 1630. godine. Po nekim legendama, na samrti je od Džahana tražila da joj ispuni četiri želje: da joj podigne spomenik dostojan njihove ljubavi, da se više nikada ne oženi, da bude dobar i da čuva njihovu decu i da na svaku godišnjicu smrti obiđe njen grob. Šah je bio slomljen. Prestao je da se moli i nosi nakit, zapostavio je sve svoje obaveze i za nekoliko meseci osedeo. 
U svojoj žalosti setio se obećanja koje je dao Muntaz i započeo izgradnju najlepšeg mauzoleja na svetu…Radovi na izgradnji započeli su oko 1632.godine i završeni 1653.godine, pri čemu je glavni mauzolej završen 1648. godine, dok su ostale zgrade i vrtovi dovršeni pet godina kasnije. Po nekim izvorima, nisu samo radnici koji su stvarali veličanstvenu grobnicu za Muntaz Mahal bili iscrpljeni. U izgradnji je učestvovalo i više od hiljadu slonova, koji su prenosili materijal. Mermer je prenet iz Makrane u Radžastanu, jaspis iz Pendžaba, a žad i kristal iz Kine. Tirkiz je donet sa Tibeta, lapisiz Avganistana, safir sa Šri Lanke…Ukupno je 28 vrsta dragog i poludragog kemenja korišćeno za ugradnju. Džahanova supruga sahranjena je unutar centralne građevine, u jednostavnoj kripti. Pored njenog je i grob njenog supruga-istog oblika, ali nešto veći. Oko njih je, po naređenju njihovog sina Aurungzeba napravljena čipkasta ograda od gotovo potpuno providnog mermera. Tadž Mahal privlači veliki broj turista iz celog sveta. Unesko je 2001.godine objavio da je ovu građevinu posetilo više od dva miliona ljudi, a 2015.godine je taj broj porastao na oko tri miliona. Većina turista obilazi ovaj mauzolej u oktobru, novembru i decembru, a saobraćaj nije dozvoljen u njegovoj blizini. Posetioci mu prilaze ili peške ili električnim autobusima.
Momicom i Budimkom sladili su se i naši preci
Da se podsetimo kakvo bogatstvo genetičkih resursa jabuke Srbija ima za protekla gotovo tri veka. Ovo su neke od sorti proteklih vremena.
Momica (Senabija)
Omiljena jabuka kod nas, gajila se pre nego što su Turci došli na Balkan i bila je poznata kao Momica. Ime su joj Srbi dali kad su je preuzeli od Grka. Turci su je zatekli na Balkanu i nasledili je zajedno sa imanjima vlastele i manastira, pa su joj dali svoje ime Senabija. A Zenobija ili Sejnebija je u to vreme bilo popularno Tursko žensko ime, poput imena Leposava, Lepa, Lepša kod Srba toga vremena. Isto ime za ovu jabuku Turci su nadenuli i u Bugarskoj. Ovo je stara domaća sorta poznata u jugozapadnim delovima Srbije, nekada rasprostranjena na celom Balkanskom poluostrvu. Bere se u prvoj polovini oktobra. Plodovi su srednje krupni, ujednačene veličine. Boja pokožice je svetlozelena, sa sunčane strane rumena, kroz koju se probija žuta nijansa.Meso ploda je sočno, belo, slatko, mekano, bez specifične arome, ali lepog ukusa. Plodovi su dobri za stonu upotrebu u svežem stanju ili za preradu u pekmez. Otporna je na mraz, sušu, kao i na biljne bolesti, zbog čega je pogodna za organsku proizvodnju.
Budimka (Čula)
Budimka se gajila na području Starog Vlaha mnogo pre nego što je stanovništvo tog područja imalo dodir sa Ugarskom (grad Budim). Smatra se da ime potiče od stare župe Budima, Donjih Vasojevića, gde je Sveti Sava osnovao jednu od dvanaest episkopija („U Budimu Hram Sv.Georgija“-danas manastir Đurđevi stupovi), gde su na manastirskim imanjima gajene odabrane voćke i dalje se razmnožavale i širile. Monasi iz manastira Studenice, Pridvorice, Kovilja, Arilja i dr. izvesno su ovu jabuku doneli iz susednog Budima i razmnožili je prvo na manastirskim imanjima, a posle i po celom kraju. Stara odomaćena sorta, pretpostavlja se da je doneta sa istoka. Stablo je bujno, dugovečno, retke uskopiramidalne krune. Plod je srednje krupan, loptastokolačastog oblika, često asimetričan, zelenkasto-žute boje pokožice, sa sunčane strane prekrivene bledim rumenilom. Meso je beličasto, čvrsto, nedovoljno sočno, slatko do blago nakiselo. Sazreva polovinom oktobra. Plodovi se mogu čuvati do kraja maja. Srednje je otporna prema prouzrokovaču pepelnice (Podosphaera leucotricha) i čađave krastavosti (Venturia inaequalis).
Budimka-klon Gradac se odlikuje vitalnim, bujnim stablima, uske krošnje, obilne rodnosti. Plodovi su srednje krupni, kolačastog oblika, zelene osnovne boje pokožice sa malo dopunskog rumenila sa sunčane strane i uz prisustvo rđaste prevlake oko peteljke. Pokazuje značajnu otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti (Venturia inaequalis) u uslovima kada nije vršena zaštita fungicidima.
Budimka-klon Arilje – Najveći broj varijeteta i klonova Budimke pronađen je upravo u ariljskom području. Jedan od najboljih klonova ove sorte pronađen je u selu Mirosaljci. Odlikuje se veoma vitalnim, umereno bujnim stablima, otvorenije krošnje. Plodovi su krupni, ujednačene mase, izduženo kolačastog oblika, svetlozelene osnovne boje pokožice koja je većim delom ploda prekrivena dopunskim atraktivnim rumenilom. Izuzetno je visoke rodnosti. Ispoljava zadovoljavajuću otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti.
Budimka-klon Čulica – Smatra se da Čulica predstavlja klon sorte Budimka (Čule). Autohtona sorta jabuke, sporadično se sreće na području centralne Srbije, ali najviše je rasprostranjena u gornjem delu Toplice, gde su nađena stabla stara i po 150 godina. Plod čulice je debeo i čvrst, zelenkastožute boje, sa sunčane strane je rumen. Meso je belo, sočno, čvrsto, kiselog ukusa. Čulica u običnim uslovima može da se čuva do maja. Stablo je srednje bujno, zdravo, dugovečno, velike rodnosti i relativno otporno prema bolestima.
Piše: prof.dr Vladan Pešić, Poljoprivredni fakultet Univerzite u Beogradu