Interesovanje za naslednu vezu između roditelja i potomaka uvek je bilo prisutno u različitim formama, ali genetika kao naučna disciplina nije postojala pre rada Gregora Mendela (1822-1884), sredinom devetnaestog veka, i to na baštenskom grašku. Razlog zbog kog je Mendel bio prva osoba koja je došla na ideju da te nasledne veze postoje. Zahvaljujući njegovim eksperimentima na baštenskom grašku koji su trajali punih osam godina (1856-1864), stvorene su prve predstave o tome koji su osnovni principi nasleđivanja pojedinih osobina kod živih bića. Do eksperimenta Mendela na grašku, vladalo je uverenje da je naslednost osobina kontrolisana svakom, ma i najmanjom kapljicom „telesne tečnosti“ organizma, i da se usled „mešanja“ telesnih tečnosti roditelja ne može predvideti kakve će se karakteristike razviti kod potomka. Mendel je, međutim, dokazao da se razviće svake osobine nalazi pod kontrolom naslednih faktora (kasnije nazvanih „genima“), tj. specifičnih partikula (delića, čestica) koje ne gube svoj integritet („ne spajaju“ se), već mogu slobodno da se međusobno kombinuju i da se neizmenjene prenose od roditelja na potomke (poznato kao I i II Mendelov zakon o nasleđivanju). Mendelovi radovi ostaju nepomenuti u istraživačkoj literaturi do 1900. godine, kada su tri druga naučnika nezavisno u istraživanjima došli do istih zaključaka. Upravo ta 1900. godina uzima se kao simbol početka genetike kao savremene naučne discipline u svetu. Ta tri naučnika iz različitih zemalja Evrope shvatila su značaj rezultata Mendelovog eksperimenta sa graškom i svojim naučnim publikacijama podržala njegovu teoriju nasleđivanja. U proleće 1900. godine pojavio se rad holandskog naučnika de Friza, profesora botanike na Univerzitetu u Amsterdamu, koji je, radeći najviše na biljkama iz roda Oenothera i Datura, došao do sličnih zaključaka o zakonitostima nasleđivanja, kao i Mendel pre 35 godina. Dva meseca posle rada de Friza pojavio se rad Korensa, koji je eksperimente vršio na kukuruzu i grašku, a mesec dana kasnije i rad profesora fon Čermaka na Agronomskom fakultetu u Beču, koji je radio na grašku. Eksperimenti ovih naučnika ne samo da su potvrdili nalaze Mendela, već su istakli i objasnili značaj njegovog rada. I naša tadašnja skromna Srpska akademska zajednica od samog početka bila je uključena u razvoj tada mlade nauke-genetike. 
Dr Aleksandar Stebut, ruski i srpski građanin i naučnik, prebegao i izbegao vihore građanskog rata u svojoj matici domovini, zaslužan je sa malom elitnom grupom akademske zajednice iz nekadašnje Carske Rusije za razvoj naučne misli (uključujući i poljoprivredne nauke) u Srbiji. Bio je na posdoktorskim studijama u Beču kod fon Čermaka (jednog od trojice zaslužnih za početak razvoja nove nauke) iz oblasti genetike i prvi predavač genetike na ovim prostorima, koja je počela da se predaje na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, Univerziteta u Beogradu, sada daleke 1923.godine. Dakle u samom začetku moderne nauke. Zato je i čuvena Srpska (nekada jugoslovenska) škola genetike i oplemenjivanja bilja i dalje vodeća na ovim prostorima i jedna od vodećih na širim evropskim i svetskim meridijanima. Grašak je uz duvan bio najkorišćeniji biljni materijal i model za genetička istraživanja-mi njemu dugujemo VELIKO HVALA!
Stare autohtone sorte graška
Grašak – (Pisum sativum L) spada u kulturu koja se jako dugo gaji. On ima veliku biološku, nutritivnu, agronomsku i ekonomsku vrednst.Najvažmije sortne karakteristike su dužina vegetacije, visina biljke, broj zrna u mahuni, krupnoća zrna i apsolutna masa semena, a prema obliku semena na varijatete-vulgare (sa glatkim) i medulare (sa smežuranim zrnom) i prema načinu korišćenja mahune i zrna – na krunce, šećerce i njivski grašak (za zrno). Prema dužini vegetacije sve sorte su svrstane u četiri grupe: *rane, do 60 dana vegetacije; *srednje rane sa 61-65 dana vegetacije; * srednje kasne sa 66-70 dana i * kasne,iznad 70 dana vegetacije. Još se mogu podeliti prema krupnoći zrna na krupnozrne, sitnozrne i sorte sa srednje krupnim zrnom, a prema boji na tamnozelene i svetlozelene. Postoji podela na baštenske i industrijske sorte. Za gajenje u baštama sorta može biti visoka i svetlozelena, dok za gajenje u gustim uslovima (industrijski način) sorta treba da bude niska ili srednje visoka , zelena i tamnozelena. U zavisnosti od sorte i broja berbi, prinos zelenog zrna je 2-9 t/ha, graška šećerca 8-15 t/ha mahuna i zrelog zrna do 2 t/ha.
Kada su u pitanju odomaćene sorte visokog determinantnog rasta, pogodnih za bašte i organsku poljoprivrednu proizvodnju, gaji se mali provansalac, čudo amerike i kelvedon. Najviše se gaji autohtona sorta
Mali provansalac
Odomaćena sorta graška koja je najomiljenija u organskim bio baštama. On ima veliku biološku, nutritivnu, agronomsku i ekonomsku vrednost. Koristi se zrno i mahuna, koji imaju veliku hranljivu i energetsku vrednost zbog sadržaja ugljenih hidrata, belančevina i skroba. Zrno može biti glatko ili naborano, a po građi mahune razlikuju se krunci i šećerci, čije se mahune koriste za jelo. Sorte šećerca gde se u ishrani koristi cela mahuna su manje zastupljeni, ali se u bašti gaje stare sorte. Radi se o domaćoj autohtonoj sorti graška, koja je veoma rana sorta, velike rodnosti i odličnog ukusa. U pojedinim mahunama može biti 10 do 11 zrna (u proseku oko 9). Visina stabljike je do 45 cm i ne treba joj nikakav oslonac. Ova sorta je pogodna za reprodukciju i zato se često gaji u organskoj proizvodnji i dobijanje vlastite semenske proizvodnje. Pogodan je za direktnu setvu u prvoj polovini godine (od početka februara do kraja aprila) i drugoj polovini godine (od početka oktobra do kraja novembra). Obzirom na kratku vegetaciju, odličan je predusev za mnoge vrste povrća u bio bašti, jer kao i sve mahunarke, obogaćuje zemljište lakopristupačnim azotom, a odličan je kao zelenišno đubribo i međuusev. Grašak dolazi na treće mesto u plodoredu bio bašte, vrlo retko se đubri (1-2 kg/m2 zgorelog stajnjaka ili komposta), odnosno 60-80 kg/ha N:P:K (ako se radi o ekološkoj poljoprivredi) sa prinosom od 5t i iznosi 40-60 kg azota i fosfora i 60-90 kg kalijuma. Setva ranih sorti mogu se sejati i posle salate, rotkvice, rane kelerabe. Poslednji rok setve je prva polovina jula. Jesenja setva obavlja se polovinom oktobra. Seje se u redove ručno ili mini ručnom sejalicom, tako da se ova autohtona sorta seje na 30 cm međurednog odstojanja, a razmak u redu je 2-3 cm i ovakva setva odgovara višekratnoj berbi. Potrebna količina semena zavisi od krupnoće zrna i načina setve (od 200-350 kg/ha).
Čudo amerike
Robusna odomaćena sorta, tamnozelene boje, visine do 70 cm. Mahuna je prava, zatupasta sa 7-8 zrna u mahuni. Zrno je srednje krupnoće, tamno-zeleno i ukusno. Sazreva za 70 dana od nicanja do tehnološke zrelosti i spada u srednje stasne sorte. Prinosna je sa produkcijom od 6-7 t/ha i predviđena je za baštenski način gajenja. Visokim sortama graška treba obezbediti potporu u obliku špalira. Seje se u pantljike, rastojanje redova je 25 cm i pantljike 50 cm. Između dva reda graška razapne se jedan ili dva reda žice za koje se pričvršćuju biljke iz oba reda. Prvo povezivanje obavlja se kada grašak dostigne visinu 10-15 cm. Ukoliko se zakasni, grašak brzo polegne. U toku vegetacije zaliva se jednom do tri puta. Zrenje je postepeno i bere se svakih 2-3 dana.
Piše: prof. dr Vladan Pešić, Poljoprivredni fakultet Univerzitet u Beogradu