„Sibirska borovnica“ Gordani Stanković iz Beograda, donela je potpuno novi način života i razmišljanja. Umesto u advokatskoj kancelariji sada radi na njivi, buku gradske vreve zamenio je cvrkut ptica, a izduvne gasove velgrada mirisi prirode. Posvetila se organskoj proizvodnji aronije i polako savladava tehnologiju pravljenja matičnog soka i namaza od ove ne tako rasprostranjene biljke. U njenu lekovitost uverila se na osnovu vlastitog iskustva.
Pre 10 godina Gordana Stanković je odlučila da, čim bude u prilici, promeni dotadašnji način života. Razlog je bila bolest. Želja za promenom bila je velika, a idealna prilika ukazala se 2015. godine kada je uz podršku porodice kupila četiri hektara zemlje u okolini Aranđelovca. Pune dve decenije niko tu nije kročio. Parcela zarasla u samoniklu šumu i šipražje samovala je i čekala da je se neko seti. Gordana je tu videla zasad voća mada nije bila sigurna kojeg. Posla je bilo mnogo. Valjalo je prvo dovesti kompletnu infrastrukturu do njive, a zatim je počelo krčenje i priprema zemljišta.
– Analizu zemljišta sam uradila pre sadnje, a cilj mi je bio da znam šta na njemu sigurno uspeva. Zemljište spada u kisela i zbog toga sam se dvoumila između borovnice i aronije. Borovnica je zahtevnija za proizvodnju, ima nežan koren, a na mojoj njivi zemljište je glinovito i tvrdo kada je sunčano i toplo. Sem toga, čim je parcela uzorana pojavile su se krtice koje jako smetaju borovnici. Tako je izbor pao na aroniju, počinje svoju priču Gordana.
Razlozi za izbor bili su, ne samo rezultatit analize zemljišta, već i saznanje da je reč o jednoj od najzdravijih biljaka koja se koristi za ishranu čoveka, a za koju se na našeim meridijanima saznalo relativno skoro. Sem toga, to je biljka koja ne zahteva mnogo nege i brige. Svoju stalnu adresu na njivi opasanoj šumom našlo je 3.200 sertifikovanih sadnica. Pošto je Šumadija valovita, sadnice koje su se oslanjale na šumu prve dve godine su slabije napredovale ali su odjednom, pružajući se ka zracima sunca, izrasle. One koje su u početku bile najbolje kao da se nisu mnogo potrudile da narastu. Između redova je bela detelina koja obogaćuje zemlju azotom. Sve što je potrebno uraditi je da se pokosi tri puta godišnje, ne napadaju je bolesti i štetočine. Ne prska se, lako se neguje, svake četvrte ili pete godine moraju se odstraniti neke grane da bi se održao špalir, odnosno da aronija ne raste baš kako ona hoće. Stankovićeva je odmah ušla u program organske proizvodnje, pa je dobila sertifikat da je ovo voće gajeno po organskim principima. Od 2017. godine u zasadu se nalazi sistem za navodnjavanje „kap po kap“ i koristi se voda iz bunara koja se kontroliše. Dubina bunara je više 100 metara, a opština Aranđelovac je poznata po kvalitetnim vodama. Analize se uvek prikazuju sertifikacionoj kući kada njeni stručnjaci dođu u kontrolu. Formirana je i retenzija koju porodica, osim za navodnjavanje, u vrelim letnjim danima koristi i kao bazen za kupanje.
Prošle godine ostvaren je rod od oko četiri tone po hektaru, a očekivanja od ove godine su između osam i devet tona. To zavisi od vremena. Kao primer Gordana navodi prošlu godinu kada su posle obilnih kiša počela velika isparenja zemljišta. Plodovi na gornjim delovima žbuna počeli su da se ukuvavaju. Grane koje su se povile u belu detelinu ostale su netaknute. Punu rodnost aronija dostiže u šestoj i sedmoj godini.
Prošle godine, zajedno sa suprugom, Gordana je počela da razmišljam o nekom vidu prerade aronije. Cilj im je bio da od jednog relativno oporog ploda, naprave hranu koja bi bila prijemčiva čoveku, a da se ipak ne naruše osobine aronije koje su veoma značajne za ljudsko zdravlje. Kaže da to mora da uradi iz dva razloga. Prvo, reč je o organskom proizvodu koji ima sertifikat koji nije lako dobiti, a drugo, sve dok ne bude imala prinos od 30.000 kilograma po hektaru i pozitivno poslovanje, mora da održava imanje.
– Da bih to postigla moram da imam novca, a da bi imala novca moram da uradim preradu. Nadam se da ćemo i preradu prilagoditi tako da ceo proces potpada pod organsko. I ovo nije nimalo jednostavno. Probali smo razne recepte, bacali materijal, angažovali tehnologa… Sada pravimo matični sok od aronije i verujem da će ove godine biti sertifikovan. Sok je pravljen po receptu tehnologa i sadrži fruktozu i C vitamin. Ove godine probaću da aroniji dodam organsku jabuku i takođe C vitamin. Pravimo i namaz koji je nešto izeđu slataka i džema. Na kilogram aronije dodajem samo 300 grama šećera. Da bi se poboljšao ukus dodajemo malo šljiva i malo začina. Namaz se pasterizuje i zbog šećera ne može se svrstati u organski proizvod. Sada smo našli neku meru ali to nije kraj, kaže Gordana.
Stankovići se nadaju da će u narednom periodu i u godinama koje dolaze pre svega završiti izgradnju objekta za preradu i za potrebe imanja i nastaviti dalje u nastojanju da sve vrednosti ove biljke što više približe ljudima. Čvrsto veruju da je svakom čoveku, zdravom ili narušenog zdravlja, potrebna aronija u svakodnevnoj ishrani. Naša sagovornica kaže da ne odustaje lako, posebno jer je sigurna da je aronija biljka budućnosti i da je njen proizvod dobar. Misli da je ključ uspeha posvećenost, upornost i rad i nada se da će u tome i uspeti.
– Nemojte zaboraviti da je aronija posađena i na teritoriji Černobila kao i da je predloženo da se posadi na jugu Srbije radi čišćenja zemljišta koje je kontaminirano bombama sa osiromašenim uranijumom. Od kada moja porodica i ja jedemo aroniju, izbegli smo gripe, kijavice, alergije, nazebe koji su se pre toga pretvarali u ozbiljno lečenje, viruse. U eri kompjutera i Interneta o lekovitosti aronije svako zainteresovan može mnogo saznati „pritiskom na dugme“. Ali pitanje je da li smo dovoljno disciplinovani da je uvrstitimo u svakodnevnu ishranu jer njen plod nije sladak kao borovnica, jagoda, jabuka… Trebalo bi da znamo da je aronija najbolji antioksidans, najbolji „čistač“ tela i uma čoveka jer 100 grama sveže aronije sadrži oko 16.000 ORKA, odnosno jedinica za merenje antiokisidativnog kapaciteta, dok borovnica sadrži oko 2.400 jedinica, jagoda 1.540 jedinica, malina 1.220 jedinica. A čoveku je potrebno samo 20 do 30 grama aronije dnevno, poručuje Stankovićeva.
Na pitanje da li se može lepo živeti od proizvodnje aronije Gordana je odgovorila da sada ne zna odgovor i da je kod njene porodice više reč o načinu života nego o sticanju kapitala preko mere. Sem znanja koja se odnose na samu biljku, način gajenja, pravila organske proizvodnje, prepoznavanja potreba biljke, da bi se uspelo, mora se imati i sposobnost za trgovinu i marketing.
– Da li je nužno da jedno domaćinstvo ima sve te sposobnosti i znanja da bi uspelo? Jeste, nužno je. Ali je pitanje da li sva ta znanja i sposobnosti može imati jedan čovek. Naravno da ima ljudi koji imaju sposobnosti, interesovanja, vremena i znanja za sveobuhvatan način rada. Ja ih nemam, jer smatram da se za svaki pojedinačni posao koji se zove „ od njive do trepeze“ uče i škole, a ja ih nemam sve. Možda suviše ozbiljno shvatam svaki posao kojeg se latim. Nekada su postojala preduzeća koja su se bavila isključivo trgovinom ili izvozom. Nisam sigurna da i danas postoje, bar ne na način kako se nekada poslovalo. Osnovni problem kod malih poljoprivrednih gazdinstava kakvo je naše, je da plod ili proizvod stigne na sto. To je prilično dugačak „lanac“, često nekorektan, ucenjivački ili nedostižan, kaže Gordana.
Zbog toga su Stankovići, pored svih teškoća, problema , iznenadnih ničim izazvanih „čuda“ koja stižu sa raznih strana, odlučili da njihovu „malu borbu“ vode pažljivo do „pobede“, oslanjajući se na sticanje novih znanja, na dobre ljude, dobre savete, blagodeti imanja, uz zahvalnost na mogućnosti da gaje i brinu o aroniji.
– Eto tako se jedan advokat sa asfalta da bi sačuvao zdravlje „pretvorio“ u poljoprivrednika. A zahvaljujući dobroj energiji koju pruža rad na zemlji i sa zemljom i biljkama, okolnoj šumi i vetrom koji leluja žbunove aronije, taj advokat je našao oslonac, motiv i želju da i drugima približi značaj i važnost brige o sebi i nalaženje mere za sebe. Ja sam je našla i ostvarujem je uz podršku i pomoć supruga, dece i prijatelja, sa osmehom završava jednu i započinje dugu priču Gordana Stanković.
Autor: Jasna Bajšanski
Foto: Pixabay