Da srpska sela nestaju, najbolja potvrda je i činjenica da je na seoskom groblju u kuršumlijskom planinskom selu Tačevac krajem 2013. godine podignut nesvakidašnji spomenik, spomen selu koje više ne postoji. Meštani su selo napustili zbog nebezbednosti, zbog čestih upada naoružanih kosovskih Albanaca. Kuće su spaljene u podmetnutim požarima, a od nekada 200 stanovnika u 35 domaćinstava i jedne škole, sada je ostalo svega nekoliko oronulih kuća. Zbog ovakvog stanja u srpskom selu većina nosilaca gazdinstava smatra da trenutno poljoprivedna politika – poslednjih godinu, pet i jedne decenije, ide u pogrešnom pravcu. Inače, prosečan poljoprivrednik u Srbiji je star, slabo informisan i nepoverljiv prema udruženjima i državnoj politici. Sredinom 2017. godine spomenik su podigli meštani u znak zahvalnosti selu starijim generacijama, a u cilju očuvanja tradicije. I sećanja na nekadašnji način obrađivanja njiva. Zbog toga seljak u jednoj ruci nosi motiku, a u drugoj testiju za vodu, dok seljanka, koja ide iza njega, nosi korpu sa hranom i motiku. Spomenik je podignut povodom obeležavanja 280 godina postojanja sela.
Starci na njivama
Prosečna starost nosioca gazdinstva u Srbiji je 61 godina što predstavlja povećanje od dve godine u odnosu na prethodni popis. Muškarci su nosioci gazdinstva u 81 odsto slučajeva, a u 19 odsto to su žene. Svaki 14 nosilac gazdinstva mlađi je od 40 godina. Čak 120.000 vlasnika je starije od 70 godina! Najviše mladih nosioca gazdinstava ima u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji. Osam od deset gazdinstava ima svoj traktor, a u čak 83 odsto slučajeva njegova starost je veća od 20 godina. Starci su na njivama, ali i mehaniaczija je u proseku stara tri decenije. Starci obrađuju njive sa više od 400.000 traktora i 25.000 kombajna koji imaju tri decenije!
Država staraca
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom. Doduše u Vojvodini je bilo pokušaja da se preko opštinskih vlasti reši problem napuštenih domaćinstava. Želje je bilo da u napuštene kuće dođu mladi koji bi živeli na selu. Ali, to ide puževim korakom, pa i brže se napreduje u starenju i nestajanju sela, nego u njegovom podlmađivanju. Primer je da nestaju sela u najazvijenijem delu Vojvodine. Netalo je selo Obornjača kod Bačke Topole, najrazvijenijeg dela Vojvodine, koje je ugašeno. Opštinama u Vojvodini je, naime, predloženo da otkupi napuštene kuće, a zatim da ih prodaju po povoljnim cenama ljudima koji bi se skućili i možda započeli privatni biznis. Da bi svaka zemlja ili region povećali nacionalni dohodak i društveni proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politička stabilnost, povećanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohotka u vanpoljoprivrednom sektoru, veći podsticaji u proizvodnji… S tim u vezi postavljaju se i sledeća pitanja: može li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li manje farme opstati i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprečili pojavu tužnih trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu ujednačiti stope rađanja (rodi se manje od 65.000 beba godišnje i umre oko 102.000 ljudi), dakle nestane po jedan Bečej svake godine! Potrebno je stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljšati saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podići zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovništva, smanjiti zavisnost od vlasništva nad zemljom i omogućiti zapošljavanje u drugim sektorima, povećati izvore dohotka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva obavezno organizovati u zemljoradničke zadruge. Na osnovu svega ovog određeno je i pet principa ruralnog razvoja. Tako će se doći do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povećanja bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i društva u celini. Ne sme se dozvoliti da život u selu bude samo rad u poljoprivredi i oko nje.
U Vojvodini sve manje paora
Nekonzistentna državna ekonomska politika, gotovo usmerena protiv poljoprivrede, veliki uticaj vremenskih prilika zbog kojih proizvodnja često doživljava pad, nemogućnost malih proizvođača da budu konkurentni, te iseljavanje, glavni su razlozi zbog kojih se beleži pad broja zemljoradnika. Informacija o kretanju pokazatelja privrednih aktivnosti u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji u 2017. godini obuhvata brojne podatke državnih institucija i pokazuje da je, uprkos činjenici da paori u Vojvodini mogu da računaju i na sredstva iz pokrajinske kase, u 2017. godini broj registrovanih individualnih poljoprivrednika iznosio je samo 23.716, odnosno čak za 4,8 odsto manje nego prethodne godine. Podaci za 2017. godinu pokazuju i da je poljoprivredna proizvodnja u vremenu od 2010. godine imala tri recesione godine, uzrokovane ekstremno nepovoljnim vremenskim prilikama, zbog čega je nivo fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje u 2017. godini u odnosu na 2016. manji je za 10 odsto, a u odnosu na baznu 2010. godinu manja za 11,1 odsto. Takođe, AP Vojvodina ima svega 27.541 poljoprivrednih penzionera, nasuprot 166.038 u centralnoj Srbiji, a sektor poljoprivrede beležio je manju zaposlenost i tokom 2018. godine.
Politika protiv poljoprivrede!
Postoje tri najvažnija pitanja agrarne politike – ekonomska politika, nivo stručnih znanja i zemljišna politika, ali i upozorenje da poljoprivredom Srbije vlada nekoliko gazda, prema kojima se šteluju agrarna i ekonomska politika. Takva politika ne može dovesti do toga da se naša poljoprivreda osposobi da bude konkurentna sa poljoprivredom EU. U Srbiji se vrednost proizvodnje meri prema nedovoljno preciznim kriterijumima. Znamo jedino kavki su rezutlati kada su drastične razlike. To je recimo, bila 2017. godina kada je suša odnela deo roda, a u 2018. godini su bili dobri prinosi. Već sledeće 2019. godine objavljeno je da je jedino poljoprivreda u Srbiji imala pad proizvodnje od 0,1 odsto.
Nosilac težišta bruto – nacionalnog dohotka u poljoprivredi je pre svega biljna proizvodnja, jer je stočarska proizvodnja godinama unazad po prilici upropašćena i ona ima malo učešće u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Sa druge strane 2017. godina je bila izuzetno sušna (štete su bile 1,5 milijardi dolara, što je trećina godišnje agrarne proizvodnje) i zbog toga se stiče utisak da je, ako je merenje iz 2017. u odnosu na 2016., da imamo pad i u 2019. godini. Problem je u tome što imamo jedno turbulentno kretanje gde najviše zavisimo od prirodnih uslova, a ne od toga kakvu ekonomsku politiku prema poljoprivredi vodimo. A, politika je okrenuta više protiv poljoprivrede nego u njenu korist. Seljaci više gledaju u nebo nego u usev kako raste. Mislim da država generalno ne vodi balansiranu politiku i da će jedan veliki broj malih gazdinstava, praktično, prestati da postoji i pašće u zonu socijalne bede. To je, naravno rezultat državne politike.
I Pavle Kujundžić iz Udruženja poljoprivrednika Subotice kaže da je pad proizvodnje uvek produkt više faktora, a da je smanjenje subvencija samo jedan od uzroka.
-Puno suše (u 100 godina polovina je sušna), malo padavina, malo rezerve preko zime jer nema snega, znači klimatski uslovi su uticali na to da budu smanjeni prinosi. Mislim da su subvencije koje su davane na đubrivo i semensku robu doprinele tome da se kupuje sertifikovano seme, više veštačkog đubriva i da je to nekada doprinelo povećanju prinosa, a sada kad je ukinuto, i smanjenju prinosa, kaže Kujundžić.
On i dodaje da se ne radi „po PS-u“ jer su cene poljoprivrednih proizvoda niske. Pogledajte cene i videćete da poljoprivredni proizvođači ne mogu da odigraju poljoprivrednu utakmicu bez ozbiljnijih subvencija i to je glavni razlog što se eventualno smanjuju prinosi.
-Poljoprivredni proizvođač se mora ojačati. To ide i putem subvencija po hektaru, zatim za nabavku poljoprivredne mehanizacije, ali kada pogledamo, to je uvek za ove malo veće, mali se u tome, na žalost, teško snalaze, ističe Kujundžić i ocenjuje da je realno da deo poljoprivrednika, onih sa malim imanjima od par hektara više ne mogu da prežive, pa zbog toga napuštaju poljoprivredu. Dodaje da danas ne može da se živi bez intenzivne proizvodnje.
-U intenzivnu proizvodnju treba puno ulagati, tako da ljudi za to nisu sposobni. To je jedna stvar, a drugo, pogotovo u ovim severnijim delovima gde imaju dvojno državljanstvo, gde je mađarsko govorno područje, jako puno ljudi se iselilo. Kanjiža, Senta, Ada, Mol, to su prazna sela oko tih mesta i zato mislim da je broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava opao, navodi Kujundžić. On podseća da je zbog promene načina obračuna subvencija bio čest slučaj da paori sa gazdinstvom od 100 hektara razbiju posed i u Registru poljoprivrednih gazdinstava prijave pet gazdinstava sa po 20 hektara, a da ih sada zbog neisplaćivanja subvencija, gase.
Autor: Branislav Gulan, publicista i analitičar