Vrbove grančice simbol plodnosti i rađanja
Kada se cela priroda okupana blagim sunčevim zracima prene iz zimskog sna i biljke, pune sokova počnu da bujaju, a oko njih zazuje insekti, mališani širom Srbije iščekuju Lazarevu subotu. Ovaj praznik, za koji slovi da je dečiji, u narodu se zove Vrbica. I u Jarkovcu, selu u srcu Banata, tada je sve svečano. Priprme počinju nekoliko dana ranije jer valja decu darovati.
-Običaj je da se na taj dan deca svečano obuku, tako da nekoliko dana uoči Vrbice, sva deca u Jarkovcu dobijaju novu garderobu i obuću. Nestrpljivo očekujući da prođe podne gledaju na ulicu, u pravcu crkve. Doterani i radosni, dečaci i devojčice zajedno sa majkama, hrle ka seoskom hramu. Tamo im majke kupuju zvončiće koje im stavljaju oko vrata. Sve je ispunjeno ushićenjem i radošću, priča Brankica Francuski.
I kako ova Jarovčanka kaže, obično se u porti zatekne i neki fotograf koji učini da album sećanja postane bogatiji. Do početka liturgije, crkvenom portom razlivaju se zvonki dečiji glasovi.
Kako kaže Brankica, Vrbica se oduvek isto praznuje i ako u Jarkovcu sada ima znatno manje mladih bračnih parova, samim tim i dece.
Zbog čega praznujemo Vrbicu i zašto je ona dečiji praznik, objašnjava jerej Bojan Turo, paroh banatsko-aranđelovački.
-Subota uoči praznika Cveti, koji uvek padaju u šestu nedelju časnog posta, posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, dok sam praznik Cveti podseća na ulazak Gospoda Isusa Hrista na magaretu u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u hramovima Srpske Pravoslavne Crkve širom Srbije, kao i u dijaspori, u popodnevnim časovima služi večernja služba i u hram se unose mlade olistale vrbove grančice. Nakon osvećenja vrbe, sveštenici je dele narodu i sa njom u ruci i zvončićima sa trobojkom o vratu dece, vrši se trokratni ophod oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote.
Ovaj praznik, kako kaže paroh banatsko-aranđelovački Bojan Turo, naziva se još i „dečiji praznik“. Toga dana roditelji posebno lepo obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, i dovode ih u hram da svojim prisustvom uveličaju Lazarevu subotu. Mlade vrbove grančice se nakon bogosluženja unose u domove i obično se njome ukrašavaju ikone krsne slave. Prema rečima našeg sagovornika, ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici. U Banatskom Aranđelovu je već postala tradicija da se toga jutra na svetoj Liturgiji pričeste sva deca koja su prethodno, u dogovoru sa sveštenikom, postila.
-Lazareva subota je praznik koji nas podseća na događaj u Vitaniji gde je Gospod vaskrsao Lazara koji je već četiri dana ležao mrtav u grobnici. Ovo poslednje Hristovo čudo je bilo predskazanje pobede nad smrću i nagoveštaj Gospodnjeg Vaskrsenja. Takođe, ovo čudo je bilo i neposredni uzrok presude na smrt raspećem, koje će ubrzo uslediti. Lazar je živeo još trideset godina nakon vaskrsenja kao episkop na Kipru, gde ga je posetila i Bogorodica i poklonila mu omofor, deo episkopskog odjejanja, koji je lično izvezla. Spomen svetog Lazara, nazvanog četverodnevni, slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično: El-azar, i na jevrejskom znači „Bog je pomogao“. Njegove svete mošti počivaju danas u Carigradu odnosno Istambulu, gde su prenete 890. godine sa Kipra, iz Kitona kod Lanarke, gde je stajala nadgrobna ploča sa natpisom: „Hristov prijatelj“, objašnjava Turo i dodaje da se tom prilikom takođe prisećamo i ulaska Hristovog u Jerusalim, gde su ga pri dolasku pozdravljala deca sa palmovim granama uzvikujući „Osana, sine Davidov“, što je bio ritual pri dočekivanju cara. Kako je kod nas previše hladno za rast palmi, narod i Crkva su se prilagodili, pa se u hramove na osvećenje nose vrbove grane. Hristos je tom prilikom i rekao: „Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.
Običaji vezani za ovaj praznik, za razliku od nekih drugih, ne razlikuju se mnogo u različitim krajevima Srbije. Tako važi da u danima cvetne nedelje valja saditi cveće, devojke bi se ranije kitile cvetnim, vrbovim i koprivinim vencima, verujući u njihova magična lekovita svojstva. U južnim delovima Srbije bi se devojke obavijale vrbinim grančicama, što je bila simbolika plodnosti i rađanja. Smatralo se da kopriva može da odbrani od demona koji napada porodilje jer u ranija vremena velike smrtnosti novorođene dece, ljudi su pribegavali svakakvim sredstvima ne bi li osigurali rođenje zdravog deteta, pa im se ona stavljala pod jastuk. Takođe je važila misao da ne valja prati kosu u ovom periodu, da ne bi cvetala.
U Takovu običaj je bio da se organizuju povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile doterane, čiste, u novim odelima, bogato okićene, i predstavljale su dolazak leta. Rado su dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ činilo je šest ili više neudatih devojaka uzrasta od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“ – dve „prednjice“ i dve „zadnjice“. Prvi „lazar“ uvek je najstarija, najviša i najlepša devojka, a „zadnjice“ su najmlađe i najmanje. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“ i one naredne godine postaju „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost simboliše postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.
„Lazarice“ rano ujutro oblače svečanu narodnu nošnju pri čemu im pomaže „lazarova“ majka. Starinska duga vezena košulja, jelek, starinska crvena suknja – „vuta“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke, obavezan su deo garderobe. „Lazarice“ spreda, preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para tzv. „žutku“. Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose „kite“ od manistri u obliku trouglova i krugova, a u rukama „ćusteke“ od manistri. Na glavi im je crvena marama koje vežu kao truban, a „lazarice“ nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.
Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ prvo ode na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi… Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.
Premda je Vrbica pokretan praznik, i u pojedinim slučajevima može pasti prilično rano, marta meseca, uvek je nekako povezan ovaj praznik sa početkom proleća i rađanjem novog života, što takođe nosi simboliku u otvaranju Rajskih vrata nakon Vaskrsenja Hristovog.
Piše: Jasna Bajšanski
Foto: Pixabay, Wikipedia