03 decembra, 2020

Ne postoji napredak u selu ako u njemu ne postoji dobra zemljoradnička zadruga

Radislav Jovanov rođen je u Čoki, u severnom delu Banta gde je i završio osnovnu školu, a srednjoškolsko gimnazijsko obrazovanje nastavio je u Senti. Studentske dane proveo je u Novom Sadu, na Pravnom fakultetu. Život ga je odmah odveo u svet agrara te je nakon stečene fakultetske diplome u profesionalne vode zakoračio u nekadašnjoj Radnoj organizaciji kooperanata „Tisa“ u rodnoj Čoki, najpre na mesto pripravnika, a zatim i tri godine sekretara.  Zatim je 21 godinu bio direktor Zemljoradničke zadruge „Čoka“. Od 2006. godine pa sve do sada na čelu je Zadružnog saveza Vojvodine. O padovim i usponima zadrugarstva, izazovima u ovom sektoru, međunarodnoj saradnji sa zadružnim savezima u zemljama u okruženju, povezivanju domaćih institucija sa zemljoradničkim zadrugama i drugim temama za Agroportal smo razgovarali sa Radilsavom Jovanovim.

Kakva je bila situacija u zadružnom sektoru kada ste došli na čelo Zadružnog saveza Vojvodine?

-Gledano iz ove perpektive i nakon višedecenijskog iskustva mogu da kažem da nikada nije bilo lako raditi u zadrugarstvu. Bilo je i lepih i menje lepih trenutaka. Kada sam postao predsednik ZSV situacija je bila složenija nego danas. Od tada, zadrugarstvo je polako ali sigurno zauzimalo svoje mesto i ako je tako trebalo da bude mnogo ranije. Bilo je lutanja, opstrukcija, da bi u poslednje 3-4 godine zadrugarstvo dobilo mesto koje mu pripada. Tome svedoči podatak da smo 2016. godine obeležili 170 godina zadrugarstva u Vojvodini što govori o zavidnoj tradiciji. Ali, u stvarnom životu ona nije značajno pomogla jer je bilo mnogo turbulencija da bismo konačno stigli do jedne ravni koja je dobra kopča za budućnost.

Koji su, tokom godina, bili prisutni ograničavajući faktori ali i istovremeno najveći izazovi za zemljoradničke zadruge?

-Otvoreno govoreći, najveće ograničenje bio je izostanak podrške države. Shvatili smo da moramo biti njeni saradnici ali i da nam država mora nešto vratiti. I u daljoj i u bližoj prošlosti zadružni sektor uvek je bio dobar partner države ali u bližoj prošlosti država nam nije bila saveznik jer nije prepoznala značaj zadrugarstva. Primera radi, veoma dugo smo čekali na kvalitetan Zakon o zadrugama i konačno smo ga dobili 30. decembra 2015., a na snagu je stupio 7. januara naredne godine. Ovaj zakon je više nego značajan jer su pre njegovog usvajanja zemljoradničke zadruge imale velike teškoće u radu. To se najviše ogledalo u nerešenoj imovini i tek sada su stale rame uz rame sa ostalim privrednim subjektima. To je trebalo da se desi mnogo ranije jer zemljoradničke zaduge, zbog neadekvatnog zakona, nisu mogle ravnoprapravno da se razvijaju. Mi u Zadružnom savezu Vojvodine smatramo da ni najbolje vojvođanske kompanije ne bi uspele da prežive velike turbulencije koje su preživele zadruge. Samo da se podsetimo da su prvobitno bile zadruge, zatim su tranformisane u kooperacije, pa su prudruživane poljoprivrednim kombinanitima da bi nakon nekog vremena bile van tih sistema … Nakon svega ovoga, s’ ponosom možemo da kažemo da od 406 aktivnih zadruga na prostoru Vojvodine, 60-ak njih su se izdvojile kao izuzetno kvalitetne.

Kada je zadrugarstvo počelo da ide uzlaznom linijom?

Tek pre 4-5 godina zemljoradničke zadruge su dobile status koji zaslužuju. Do tada su se borile za goli opstanak, sa resursima koje poseduju nisu mogle da razmišljaju o napredku i razvoju. Osnovni razlog bio je nerešeno pitanje statusa imovine. Sa pomenitim zakonom rešen je najveći problem koji je ovaj sektor imao. On je bio zamajac ponovnog razvoja.

Uspostavili ste međunarodnu saradnju sa zadružnim savezima iz zemalja regiona. Šta je ona donela našim zadrugarima?

Uspostavili smo izuzetno kvalitetne veze sa kolegama iz regiona, prevashodno sa zadružnim savezima Slovenije, Hrvatske, BiH, Republike Srpske, Makedonije. Kada smo 2006. godine započeli ovu saradnju, naša misija bila je da sagledamo gde smo mi, kada govorimo o zadrugarstvu u regionu, a gde je region u odnosu na nas. Vremenom se ova saradnja razvijala, a njena kruna bila je pomoć kolega iz Slovenije na izradi više puta pominjanog Zakona o zadrugama. Država Srbija tražila je spoljnog saradnika koji će uneti drugu notu u zakonsku regulativu u ovoj oblasti. Zadružni savez Slovenije na čelu sa tadašnjim predsednikom Peterom Vriskom pružio nam je veliku podršku i dao veliki doprinos da se naši napori pretoče u delo. Prošle godine smo u Gornjoj Radgoni zajedno uspeli da organizujemo 1. Vojvođansko-slovenačko zadružno veče kojem su prisustvovali predstavici vojvođanske i slovenačke vlade. Ovo je i logičan sled jer smo poslednjih 14 godina iz Slovenije, koja je članica EU, mnogo toga korisnog preneli ali, i oni su učili od nas jer smo mi, kao što sam uvek govorio, lideri u regionu kada je reč o zadrugarstvu. I to ne samo zbog višedecenijske tradicije već i zbog činjenice da se zadrugarstvo u Vojvodini ubraja u razvijenije u Evropi što je mišljenje i naših kolega iz inostranstva. Ovi kontakti bili su za nas inicijalna kapisla da ono što dobro radimo razvijamo i dalje, a ono oko čega smo se kolebali utvrdimo. Prioritet nam je da dostignemo Nemačku, Francusku, Španiju, Italiju. Već sada su se izdvojile neke zadruge koje su na nivou zadruga u ovim zemljama.

Još jedna misija okarakterisla je Vaš rad na čelu Zadružnog saveza Vojvodine – povezati domaće institucije, sektor finansija i zadruge. Da li ste odmah naišli na razumevanje?

Nije to bilo tako jednostavno jer zadružni sektor, kao što sam već rekao, nije imao pravi kredibilitet. U nekom periodu smo čak služili za šegačenje što potvrđuje priča od pre desetak godina na koju sam reagovao. Čuveni Sportski žurnal na naslovnoj strani je objavio „I Zvezda je kao zadruga bućnula u Moravicu“. Naslov se odnosio na fudbalsku utakmicu koju je Crvena zvezda igrala sa Borcem iz Čačka i izgubila rezultatom 1:0.  Hoću da kažem da su se gubitaši tada poredili sa zemljoradničkim zadrugama. Najveći doprinos ZSV je što smo se uvek rukovodili vizijom da zadruge zaslužuju sasvim drugačiji tretman, i od strane države i od drugih subjekata. Dug je to put ali, na kraju su same institucije, počev od Novosadskog sajma, preko, banaka do osiguravajućih kuća, nama prilazile, da bi ove godine cela priča bila zaokružena izuzetno kvalitetnom saradnjom sa privrednim subjektima iz državnog i privatnog sektora. Sa mogima od njih potpisali smo protokole o sardnji. Sem toga, naišli smo na dobru rekciju medija čija podrška je nemerljiva. Za naše zadruge postavili smo čvrst temelj, pa su one tražene kao poslovni partneri. To je samo dokaz da smo od 2006. godine do danas prešli put koji nije bio jednostavan, a vreme je pokazalo da je bio uspešan.

rbt

Koji trenutak je bio ključan da amplituda razvoja zadrugarstva u Vojvodini krene uzlaznom linijom?

Sve vreme smo se trudili da kroz praktičan život pokažemo značaj zadružnog sektora u Vojvodini i Srbiji. Ova priča tek sada doboja težinu jer se svi na neki način vraćamo selu. Onog trenutka kada se oglasila država i pružila mogućnost zadrugama da raspolažu svojom imovinom, odnosno kada je društvena svojina pretvorena u zadružnu,  stavljena je tačka na težak period koji je sada iza nas.  Pre nekoliko godina Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo na čelu sa Vukom Radojevićem tražio je od nas konkretnu analizu o tome u kolikoj meri zemljoradničke zadruge pune republički budžet. Dokumentovali smo da je reč o značajnim sredstvima kao i da su za uzvrat one dobijale jako malo novca.  Pre tri godine država je, i na republičkom i na pokrajinskom nivou uključila zadruge u različite konkursne linije kojima one doleze do bespovratnih sredstava. Treba znati da je u poljoprivredi u značajnoj meri prisutna nelojalna konkurencija i siva zona. Mi stalno govorimo da su zadruge ključni subjekti u malim sredinama, za život u selima. Ne postoji napredak u selu ako u njemu ne postoji dobra zemljoradnička zadruga. Ima mnogo takvih primera, a ja bih izdvojio ZZ „Mrkšićevi salaši“ iz Srpskog Itebeja, sela sa oko 2.000 stanovnika od kojih je 367 zaposleno u ovoj zadruzi. To selo ima obdanište, osnovnu školu, benzinsku stanicu, banku, poštu, motel…to selo je živo upravo zahvaljujući zadruzi. Ovim putem, koji je za nas linija vodilja, idu i mnoge druge uspešne zadruge poput onih u Bačkom Gračacu, Karavukovu, Beški, Bačkom Petrovom Selu, Lukićevu, Kleku…Sada moramo da iskoristimo ovo, za zadrugarstvo pozitivno vreme, da zadruge same shvate da moraju da idu korak napred. To će učiniti zapošljavanjem stručnih, fakultetski obrazovanih ljudi, praćenjem nauke, struke, pameti i na taj način se izboriti sa konkurencijom.

Da li ste Vi zadovoljni mestom koje sada pripada zadružnom sektoru u Vojvodini i situacijom u zadrugarstvu?

Zadovoljni jesmo ali ne u potpunosti. Kada govorimo o prelasku drušvene u zadružnu imovinu, neki katastri, posebno u Južnobačkom okrugu, nisu posao odradili do kraja tako da još 15 odsto zadruga čekaju da se on završi. Ostalo je još puno prostora za saradnju sa državom. Tu mislim na davanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup jer zadruge u tom segmentu nisu dovoljno ispoštovane i mislim da to nije uredu. Nisu beznačajni ni problemi koji se javljau oko restitucije te i tu zajedno sa državom moramo da ih kanališemo u pravom smeru. Svesni smo celokupne situacije u društvu ali ipak mora drugačije da se gleda na zadruge u odnosu na druge privredne subjekte jer su one okosnica života u malim mestima. Pojačanjem podsticaja ljudi će biti odlučniji da osnuju nove zadruge jer svako manje mesto u Vojvodini i u centralnoj Srbiji treba da ima zadrugu. U našim selima mahom žive stari ljudi, mladi ljudi napuštaju mala mesta tražeći bolje uslove za život, što nije slučaj samo kod nas, već i u čitavom regionu. Država zajedno sa zadrugama mora da pronađe modele kojima bi stimulisala mlade, školovane ljude da ostanu u svojim sredinama, da tu zasnivaju porodice i u njima imaju kvalitetan život. Ova pandemija izazvana koronavirusom koliko god je zla donela celom svetu, pa i nama, donela je i nešto dobro. Ljudi iz gradova počeli su da svoju egzistenciju traže u manjim sredinama što govori da moramo još ozbiljnije, odgovornije i odvažnije da gledamo na zadružni sektor. Što država bude imala kvalitetniji odnos sa zadrugama one će dati više malim sredinama u koje će se vratiti život ali ne samo deklarativno. To je i osnovna poruka državi – potrebno je napraviti još jedan iskorak. Kao primer navešću Poljsku koja je ozbiljna poljoprivredna zemlja. Tamo ni jedan poljoprivrednik ne može da ostvari podsticaje ako nije član zadruge.

Sem toga, dok je na snazi bilo vanredno stanje, stariji poljoprivrednici nisu mogli da obavljaju svoje uobičajene poslove. U pomoć su im pritekle upravo zadruge pa nijedna njiva nije ostala neobrađena. Neke od njih su i finansijski pomogle zdravstveni i socijalni sistem. Velike kompanije nemaju sluh za socijalne probleme građana. Sem toga, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od 1.800.000 hektara u Vojvodini, zadruge zajedno sa svojim kooperantima kontrolišu 87,7 odsto. Preostale površine su u rukama velikih poljoprivrednih kompanija.

Kako glasi Vaša poruka zadrugarima?

Oni moraju da shvate da je neophodno da idu u korak sa vremenom, da se okruže pametnim i iskusnim ljudima. Ono što je najvažnije moraju da veruju u ono što rade. Ne sme da postoji sujeta jer je, iz različitih razloga, već izgubljeno puno vremena. Mi sada hodamo po ivici jer sve znamo da uradimo, a da bismo se izborili sa konkurencijom svaki zadrugar, posebno mladi mora da sarađuje sa profesorima sa poljoprivrednih fakulteta. Nije dovoljno da znamo jer to što znamo moramo da dokažemo na jedan sasvim drugačiji način kako nas konkurencija ne bi pregazila. To je jedini pravi put.

Tekst i foto: Jasna Bajšanski

O autoru

Slične objave

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *