Ratari imaju ozbiljne probleme, stočari i tri puta veće. O tome zbog čega je to tako govorio je na konferenciji za novinare održanoj u Zadružnom savezu Vojvodine, a povodom Uredbe o zabrani izvoza merkantilene robe, Radovan Bokić, čan UO ovog saveza i direktor ZZ “Agro-Klek” iz Kleka. Ova zadruga se osim ratarstva bavi i ozbiljnom proizvodnjom mleka.
-Sama objava zabrane izvoza napravila je opšti poremećaj na domaćem tržištu jer su presečeni određeni tokovi prevashodno novca, a samim tim i roba. Sve se ustalasalo i uzdrmalo i niko ne zna šta će biti. Danas je jako teško prodati 100 ili 1000 tona pšenice ili kukuruza. Da bi se sve karike u tokovima novca ponovo spojile treba da prođe dosta vremena. Sa ovim cenama primarnih ratarskih kultura stočari su u velikom gubitku, rekao je Bokić.
ČITAJTE I: Setve nema bez prodaje prošlogodišnje pšenice i kukuruza
On je kazao da su zbog enormnog rasta troškova ratari predhodnih meseci u nekoj vrsti bunila, a stočari gotovo da na znaju šta ih je snašlo. Ozbiljan problem u stočarstvu javio se onog trenutaka kada su cene pšenice i kukuruza prešle graničnu vrednost od 16-18 dinara za kilogram. Sa sadšanjim cenama stočari, a posebno proizvođači mleka, imaju enomrmne gubitke.
Za farmu “Agro-Klek” iz Kleka njen direktor odgovorno tvrdi da se po svim stručnim parametrima ubraja među tri najbolje u Srbiji. Godišnja proizvodnja mleka po grlu prošle godine bila je 9.650 litara, po procentu uginuća i svim ostalim stručnim stočarskim parametrima trenutno dnevno beleži gubitke 150.000 – 200.000 dinara zato što je kaluklacija prešla 50 i neki dinar bez premije za mleko.
-Za nas je katastrofa bila kada je kukuruz dostigao cenu od 27 dinara za kilogram. Tada smo bili u ozbiljnom problemu i na granici da se zapitamo šta mi to radimo. A cene kukuruza d 34-35 dinara tek nam stvaraju ozbiljan problem, ukazuje Bokić.
On kaže da će se zabrana izvoza žitarica kao bumerang vratiti stočarskoj proizvodnji. Po njemu, ova odluka doneta je na brzinu. Treba iskontrolisati domaće potrebe ali to se može uraditi elegantnije. Bokić kaže da štampanje novaca sa svrhom kupovine roba nije inflacija i zbog toga je država trebala da izađe na tržište i otkupi sve tržišne viškove. Proizvođači bi bili zadovoljni i cenom 32-34 dinara za kilogram kukuruza jer bi na taj način zadovoljili svoje potrebe kada je reč o nabavci inputa za setvu, uključujući i gorivo. U ovakvim uslovima svi trpe posledice koje će biti dalekosežne.
-Sem toga, svi mi pričamo o zabrani izvoza, a malo ko od nas se pita šta se dešava sa uvozom. Uvoz je ostao potpuno slobodan. Kada se pogledaju cene u stranim trgovinskim lacima ne mogu, a da se ne zapitam šta se dešava sa uvozom mleka i mlečnih proizvoda I kako to da se nekome iz Danske isplati da njegovi proizvodi dođu ovde? Ali, priča da su oni rentabilniji u proizvodnji uopšte nije tačna. ZZ “Agro – Klek” po grlu, po utrošku časova rada, po zaposlenom ima istu proizvodnju kao danski farmeri. Kod nas se ne govori kolike su izvozne subvencije u tim zemljama. Naše granice su otvorene i ja ne kažem da treba zabraniti uvoz ali, ako stežemo sa jedne strane treba da kontrolišemo i svoju stočarsku proizvodnju, da se održimo do nivoa samodovoljnosti i da ne postanemo zavisni od uvoznog mleka. A to je lako moguće. rekao je Bokić.
On dodaje da se odavno nije čula struktura stočarske proizvodnje, pogotovo proizvodnje mleka. Pitanje je šta kažu statistika, a šta analitika. Podatak je da je 30 odsto stočarskih farmi, 30-40 odsto proizvodnje mleka u rukama 7-8 velikih farmi. Sledećih 30 odsto su srednji i oni pravi farmer koji su dostigli određeni nivo i proizvodnja ima je između 5.000-7.000 litara mleka, a 30 odsto su farme nastale na najrazličitije načine kojima je glavni biznis povraćaj subvencija.
-Ja bih akcenat stavio na kontrolu uvoza. Druge zemlje su ograničile izvoz svojih proizvoda ali su ograničile i uvoz. A kod nas o uvozu niko ništa ne priča. Da li nam je toliko mesa neophodno? U Srbiji je zatvoreno tržište i stavljeno je pod kontrolu. Da li smemo i uvoz da stavimo pod kontrolu? Možemo li mi, kao država, da to i uradimo? Sir koji uđe u bilo koji megamarket sa cenom mlekare koja ga je proizvela košta 1.000 dinara za kilogram, na rafu se nađe po ceni od 1.600 dinara. Marža na mleko i mlečne proizvode je 40-50 odsto. To niko ne sme da spominje ni da dira. I eto nama problemi. I zbog toga uvozni proizvod naprave ovde katastrofu u jednoj kompletnoj oblasti. Mislim da se o trgovačkim maržama malo priča, a zbog toga se mi kao proizvođači ne uklapamo u računicu. A Francuz ili Holađanin se uklapaju jer dobiju dva evra subvencija po kilogramu za izvoz, ukazuje Bokić.
Ono što je izneo ovaj čovek ostavlja prostora da stavimo prst na čelo i dobro se zamislimo šta radimo.
Piše: Jasna Bajšanski