Setva šećerne repe trebalo bi da počne u martu, ali su ratari u dilemi da li da je, zbog skupog repromaterijla i obimnog posla, uopšte i poseju.
Industrijska biljka je zahtevna, potrebne su obimne agrtehničke mere dok ne dospe za vađenje, osam do deset puta je tretirati raznovrsnim hemijskim sredstvima. Za više nego dvostruko manje novca i truda može se posejati kukuruz, soja i suncokret, čije su cene višestruko povećane u odnosu na prošlu i setvu i žetvu.
ČITAJTE I: Vodoleži u srednjem Banatu
Šećerane su prvo nudile 40 evra po toni, a sada za dva evra više, plus bonuse za digestiju i čistoću, ali ratarima ni to nije dovoljno.
Direktorka Poslovne zajednice „Industrijsko bilje“ Olga Čurović izjavila je za “Dnevnik” da bi bilo dobro kada bi repe ove godine imali kao i 2020.godine na 40.000 hektara.
– Lane je zauzela blizu 37.000 hektara. Prosečan prinos je bio 60 tona po hektaru, ali je digesitija bila odlična, iznad proseka, čak 17 procenata.
Podsetila je da imamo dva prerađivača šećera, “Helenik sugar” koji ima šećerane u Crvenki i u Žablju, koja, doduše, ne prerađuje šećer, i kompaniju “Sunoko”, čije su šećerane u Vrbasu, Kovačici, Pećincima.
– U sve četiri šećerane sve do skoro se prerađivala repa. Dobijeno je 340.000 tona šećera, a troškovi prerade najviši su bili u Crvenki jer ta šećerana koristi gas kao energent – rekla je direktorka Olga Čurović.
Poljoprivrednik iz Kisača Vladimir Francista lane je, ali i proteklih godina, sejao repu, a da li će je posejati i ove, kaže da će videti.
– Imali smo sastanak sa predstavnicima šećerane „Sunoko“, na koji je došlo svega šest poljoprivrednika, što je znak da poljoprivrednike repa više ne interesuje – kazao je Francista za Dnevnik.
Naveo je da je šećerana ponudila otkup repe po višoj ceni u odnosu na raniju ponudu, umesto 40 evra, daje 42 evra po toni, bonuse i snosi polovinu troškova za seme, a da su zemljoradici tražili i da im šećerana na jesen izvadi repu i na tu ponudu nisu dobili odgovor.
Po rečima Živka Vasina iz Temerina, repu će ove godine sejati entuzijasti koji repu ne rade na olovku. Po hektaru ove godine, navodi, setva košta od 2.500 do 3.000 evra , a u tu cenu ulaze: troškovi za arendu, hemija, đubriva, gorivo, mašinske usluge i seme.
– Velika su ulaganja i to je osnovni razlog zašto poljoprivrednici odustaju. Zamenjuju je drugim kuluturama , koje su neuporedivo jednostavnije za obradu i imaju lepe cene. Kod nas je cena šećera zamrznuta, a na svetskim berzama niska, tona se kreće između 490 i 510 dolara – istakao je Vasin.
Kaže da se iz godine u godinu osipa broj zemljoradnika koji rade repu i da država mora da pomogne ukoliko želi da održi industriju šećera.
– Poljoprivredna zadruga „Žunji Silak“ u Temerinu je 2018. godine sa 80 kooperanata pod repom imala 750 hektara repe, a ove godine očekuje se da će, sa svega nekoliko koopranata, uspeti da poseje samo 150 hektara. Zato su ratarima potrebne subvencije od države, pošto šećerane već daju bonuse pa drugog rešenja nema. Pogotovo što se kod nas cena šećera ne formira slobodno na tržištu, već država ograničava koštanje – smatra Vasin.