Svako ko je bar jednom probao meso, mast, čvarke, slaninu, kobasice i druge pređevine od mangulice priuštio je sebi istinsku užitak. Na žalost, nismo često u prilici da pronađemo i kupimo meso ove autohtone rase svinja. Zbog čega smo na gubitku, objašnjava mast.inž. Verica Lazarević, savetodavac za stočarstvo iz PSSS Jagodina.
– Meso mangulica spada u grupu mesa sa većim sadržajem masti. Meso je tamnije od mesa drugih rasa svinja, jakog mirisa, sočno i nežne građe. Debljina slanine nerastova na leđima može da iznosi i do 25 cm. Mangulice su manje osetljive na stres te je ređa pojava bledog mekanog vodenog mesa (BMV sindrom). Konzumiranjem mesa mangulice dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola „pozitivnog holesterola“, tako da je ovo meso idealno za ljude koji imaju povišen nivo masnoće u krvi. Sadržaj holesterola u mesu mangulice je niži za 50 do 75 % u donosu na druge rase, objašnjava Lazarevićeva u svom tekstu “Mangulica-Autohtona rasa svinja” objavljenom na web stranici Poljopivredne savetodavne i stručne službe Srbije.
ČITAJTE I: Mogu li šumadinka, moravka i mangulica ponovo da budu naš brend, kao u vreme Miloša Obrenovića?
Odakle potiče i kako je nastala mangulica najbolje znaju u Centru za očuvanje autohtonih rasa čija misija je da putem obrazovanja, vođeni naučnim saznanjima, kroz različite projekte doprinesu zaštiti i unapređivanju uzgoja autohtonih vrsta i rasa domaćih, gajenih i divljih životinja, promovišući principe održivog razvoja.
-U 19. veku svinja je pretstavljala jedan od osnovnih izvoznih proizvoda Srbije, a nastanak magulice se vezuje upravo za taj period. Zabeleženo je da je knez Miloš poklonio mađarskom grofu Jožefu Arčđuku određeni broj svinja rase šumadinka. Ova svinja je ukrštana na imanju Kiš Jeno sa rasama kao što su bakonji i salantor što je dovelo do formiranja posebne rase svinja pod nazivom mangulica. Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti bila je popularna u Vojvodini (naročito Sremu) i Mađarskoj. Mangulica je danas prisutna na prostoru Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Rumunije, Češke i Slovačke, što govori i o istorijskim aspektima njenog nastajanja i nekadašnje popularnosti. Sem Mađarske, većina ostalih država poseduje mahom male i izolovane zapate, objašnjavaju u ovom Centru.
U Srbiji se sreću dva soja mangulice i to lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka svinja) i bela. U okolini Subotice se javlja i beli subotički soj. U Mađarskoj i Rumuniji se nalazi i tzv. riđi soj.
Čitajući web stranicu Centra za očuvanje autohtonih rasa saznajemo da se lasasta mangulica razvila na području Srema. Mrke je boje i sa crnim kovrdžavim čekinjama, telesne mase od 100-150 kg, relativno kratkog trupa i prasi 3-6 prasadi.
Beli soj, koga u zapadnoj literaturi zovu i „Mađarska masna svinja“, je telesne mase oko 180 kg, belo sive do žućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5-6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana.
Subotički beli soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7,5 prasadi po leglu). Glava im je srednje duga, blago udubljenog profila njuške, uši srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo lica oko očiju. Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura i minđuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasad su po prašenju sa prugama sličnim prasadima divljih svinja, a pruge se gube posle 10 dana kod belog soja i posle 3-4 nedelje kod lasaste mangulice. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane, ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova dolazi do izražaja.
Mast.inž. Verica Lazarević bi na ovo dodala i da je Mangulica kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim uslovima držanja, kao i njena robusnost odpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova. Za razliku od plemenitih rasa nemaju problema sa lokomotornim aparatima, njihovi čvrsti ekstremiteti omogućuju uzgoj u ravničarskim i planinskim uslovima držanja.
-Mangulica kao autohtona rasa nosi dragocene gene po čemu se i razlikuje od plemenitih rasa. Postoji lasasta, bela, subotički soj mangulica.Izuzetne skromnost i otpornost, bez izgradnje skupih objekata, bez velikih ulaganja u ishranu, bez dodatne radne snage, a dobijamo kvalitetan proizvod i očuvalje ove svakako značajne autohtone rase, navodi Lazarevićeva.
Uprkos svim navedenim prednostima u gajenju mangulice u odnosu na plemenite rase i značajnim nutritivnim vrednostima njenog mesa koje pozitivno utiču na čovekovo zdravlje, mangulica kod nasi ma status: UGROŽENA.
Piše: Jasna Bajšanski
Foto: Milivoje Urošević