Džem od šipka je u teglama i time je Zora Đurić iz Banatskog Karađorđeva završila ovogodišnju sezonu pripremanja slatke zimnice. Sledi kratka pauza do polovine ili evenutalno do kraja januara, a onda sve ispočetka.
U teglicama koje je vredna meštanka sela na području opštine Žitište sa velikom radošću punila ove, kao i prethodnih godina, nalaze se pekmez od kajsija, šljiva, smokava, malina, narandže, dunja i zove, kao poseban specijalitet. Napravljen je i kitnikez i još mnogo toga lepog. A sve što je u teglama, prvo je bilo u voćnjaku Đurićevih.
– Šipak poslednji dospeva i nije lako od njega napraviti džem. Prvo ga treba nabrati i to radim uglavnom sama, uz pomoć porodice, jer ne možemo da nađemo radnike. Onda se šipak skuva, samelje, procedi, pa se od pulpe kuva džem. Džem je potpuno prirodan i zato priprema traje toliko dugo. Takvi su i ostali proizvodi iz našeg poljoprivrednog gazdinstva. Zahvaljujući kvalitetu, brend „Doda“, pod kojim su svi proizvodi iz našeg gazdinstva, postao je poznat i van granica Banata i Vojvodine – priča za portal zrenjaninski.com Zora Đurić.
ČITAJTE I: I kupci i proizvođači sve više teže ka tradicionalnoj i zdravoj hrani
Proizvodnja je strogo kontrolisana
Poljoprivredno gazdinstvo Đurićevih, inače, jedno je od gazdinstava koje je ušlo u program saradnje sa čuvenom kompanijom „Ferero“. Đurićevi su, naime, na površini od 16 hektara podigli zasad lešnika. Lešnici, koji puni rod dostignu sedme godine od sadnje, trebalo bi da završe u teglama čuvene „Nutele“ ili nekom drugom proizvodu svetski poznate kompanije „Ferero“.
– Nismo u direktnoj saradnji sa „Fererom“, nego sa jednom firmom iz Srbije koja je njihov saradnik. Imamo 5.000 leski, a ove godine, u drugoj godini od sadnje, sakupili smo deset kilograma lešnika. Malo lešnika, ali velika sreća. Proizvodnja je strogo kontrolisana i odvija se uz konsultacije i nadzor. Mi smo za to spremni, kao što smo spremni i da povećamo površine – ističe Zora.
Iako nije rođena Banaćanka, Zora kaže da ju je ravnica, u koju je došla pre 32 godine, potpuno uzela pod svoje.
– Volim ravnicu, pa kad se odnekud vraćam srce mi jače zakuca kad uđem u Banat. Volim prirodu i sve poslove u njoj i zato mi nije ništa teško. Sve što radim, radim kao za svoju porodicu, jer mi nije cilj zarada nego kvalitet. Zato se ne brinem za plasman onoga što proizvedem – završava razgovor Zora Đurić, koja je od hobija uspela da napravi brend i sopstveni biznis.
Izvor: zrenjaninski.com