Gore i nebo i zemlja, psi i mačke lenjo se izležavaju u hladu oraha, osim toplog vetra i šuštanja lišća ne čuje se ništa, a napolje izlazi samo ko mora. Vrućina se oseća na zemlji, u vazduhu, u nozdrvama. Vreo letnji dan teško da će izmamiti čoveka da se otisne drumovima koji presecaju Panoniju. Ali, pomisao na prostranstvo, hlad ispod drveta, šarenilo i mirise cveća, travu po kojoj se gazi kao po persijskom tepihu, dovoljni su motivi da se krene na put. Put ka Karinom salašu, autentičnom, salašu koji puna dva veka živi svoju priču. Nekoliko generacija porodice Nićin u njega je ulagalo, održavalo ga i prilagođavalo ga vremenu u kojem su živele i žive istovremeno čuvajući ga od istog tog vremena. Ono što ga je 200 godina kakterisalo je zaokružena priča od primarne proizvodnje do gotovog proizvoda. Danas je njegov gotov proizvod turistička ponuda.
A sve počinje od 100 kastarskih jutara plodne bačke zemlje na kojoj se pretežno uzgajaju ratarske kulture. Okućnica, kako je to uvek i bivalo na salašima, rezervisana je za voće i povrće. Pre dve godine podignut je i vinograd, domaćini očekuju da će se grozdovi pretočiti u prvo vino za godinu dana pa će bit kapi dobrodošlice zajedno sa voćnim rakijama koje grejati dušu posetiocima. A neveliki voćnjak u potpunosti zadovoljava potrebe kako domaćina tako i njihovih gostiju pa sem rakije bude tu i domaćeg pekmeza, slatkog, sokova…
-Našim gostima je sve interesantnije da njime prošetaju, sednu na travu i tako beton i višespratnice zamene sasvim drugačijim dožđivljajm u kojem se čuje zujanje insekata i cvrkut ptica. Kruške, jabuke, višnje, dunje… od svega po malo je tu, onoliko koliko je potrebno da poslužimo goste i da se mi zasladimo, počinje priču o Karinom salašu PR Nikolina Ćulibrk.
Ona kaže da će oni koji očekuju da na ovom salašu piju gazirane i druge industrijske sokove verovatno biti pomalo razočarani. Ovde se neguje drugačiji koncept života koji se razlikuje od klasične kafane.
-Mi zapravo organizujemo team building i naravno da ćemo obezbediti ono što gosti zahtevaju ali, u našoj prvoj postavi su sokovi od zove, višnje i drugog voća. Naš koncept je: ponuditi ono što sami proizvedemo. Ljudi imaju sve veće prohteve, zanju šta hoće, ukusi su sve istančaniji pa je većina naših gostiju oduševljena našom ponudom. Ako nešto nemamo, imaju naše komšije. Međusobno se ispomažemo, za Agroportal znanje je moć kaže Ćulibrkova.
Priča Karinog salaša je atipična počevši od njegovog imena.
-Salaš je registrovan kao seosko turističko domaćinstvo. Akcenat je na team buildingu jer nam više odgovara organizacija boravka manje grupe ljudi. To znači da dolasku predhodi najava, dogovor gastronomske ponude, vreme dolaska i odlaska, posluženja ručka… Nemamo klasičnu salu za proslave, a s’ druge strane imamo dosta prostora na otvorenom tako da se u sklopu team buildinga mogu organizovati različiti sadržaji i aktivnosti. To mogu biti streljaštvo, kuvanje piva, kvizovi i slično. Ljudi iz ove sfere su nas prepoznali pa smo im često domaćini. Mi smo dobro pozicionirani jer je salaš na izlazu iz Srbobrana i putu ka Bečeju. Blizina magistralnog i autoputa je plus za nas pa smo blizu gostima iz Novog Sada i Beograda te kompanije iz ovih gradova najviše organizuju team buildinge za svoje zaposlene. To su grupe od 20 do 50 ljudi, objašnjava Nikolina.
Ona kaže da se pored team buildinga organizuju i različite proslave po garden party principu koji pruža opuštenost i roditeljima i mališanima koji mogu da potrče i igraju se loptom ili na neki drugi način. Nije obavezno sedenje na stolici, gosti se mogu pružiti na ležaljci ili prostrtom ćebetu na jednom od mnogobrojnih travnjaka. Ovde se trude da svakom gostu pruže doživljaj, a upravo on je esencija za kojom žudi svaki turista. Priča Karinog salaša je sama po sebi doživljaj, počev od puta oivičenog drvoredima koji vodi do ulazne kapije pa do njegovog imena. Nekada se zvao Salaš Rade Kare. Kara je, kako se to u vojvodini kaže špicname, porodice Nićin. Njega je u miraz donela čukunbaba današnjeg vlasnika. Ovaj nadimak vremenom je pojednostavljen. Svaka generacija utkala je u salaš deo sebe, pa tako i čuveni kardiovaskularni hirurg prof. dr Svetozar Cveta Nićin. Danas salaš pripada Radivoju i Mariji Nićin i njihovim dvema ćerkama, pa je prilagođen potrebama porodice.
-Turizam nije naša isključiva delatnost. Mi imamo ekonomsko dvorište sa poljoprivrednom mehanizacijom tako da svaka priča započinje upravo u dvorištu iz kojeg se ide i njivu i u koje se opet vraća. Na njivama se smenjuju soja, kukuruz, ječam i pšenica. Od prihoda iz ratarstva salaš se još uvek izdržava. Prepliće se tu i turizam ali, salaš mora da se izdržava od zemlje i od njive, ni od čeg drugog. Takav koncept salaša oduvek je bio, a kod nas je i dan danas, kaže Nikolina Ćulibrk.
A da sve što zemlja pruži zvrši na stolu zaslužna je porodica ali i vredne žene iz Srbobrana koje priskaču u pomoć kad god je to potrebno. Za to su neophodni bašta, voćnjak, pouzdan recept koji se prenosi sa generacije na generaciju, smederevac i vredne ruke. Šporet smederevac je nezaobilazan za pripremu variva, gulaša, perkleta i drugih đakonija bez obzira koje je godišnje doba i svaki ručak skuva se na njemu, pa i kad letnja temperatura premaši 40 stepeni.
Salašarska priča ne može biti dobra bez životinja. Do pre nekoliko godina postojala je farma svinja. Taj prostor sada je preuređen i prilagođen je konjima.
-Imamo naše konje pa su kod nas česti gosti ljudi koji vole da jašu i koje zanima konjarstvo. Takođe imamo i pansion za konje u kojem se 24 sata dnevno brinemo o ovim plemenitim životinjama. Imali smo školicu jahanja ali, nažalost, ne možemo sada na pronađemo lincenciranog trenera. Salašari se međusobno ispomažu i kod drugih poslova jer je sve manje ljudi koji žele da rade na salašu. Imamo našu uigranu ekipu, a po potrebi svi uskačemo i radimo. A salaš nema radno vreme, ne poznaje praznike ni slobodne vikende priča Ćulibrkova.
Radost izazova činjenica da se na salašima oko Srbobrana sve više vraća život pa je i turistička ponuda velika. A konkurencija je uvek dobra jer neko ima lep hlad, neko lep sok, voćnjak… nije važno šta, bitno je da salaši žive.
