Kao što je Agroportal.rs već objavio, članovi Udruženja „Poljoprivrednici nove generacije“ i studenti Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i ove godine posetili su „Makfrut“, prestižan Međunarodni sajam voćarstva i povrtarstva koji je održan u italijanskom gradu Rimini.
Posetu je omogućilo ekonomsko odeljenje italijanske ambasade u Beogradu, odnosno Italijanska agencija za spoljnu trgovinu ICE/ITA. Prijem za srpsku delegaciju u Riminiju upriličio je predsedik Makfrut-a Renco Piraćini, koji je i jedan od vodećih stručnjaka za voćarstvo u Italiji.
ČITAJTE I: Udruženje „Poljoprivrednici nove generacije“: „MACFRUT“ je mesto usvajanja novih znanja
Bila je to prilika da mladi poljoprivrednici i studenti čuju nešto više o osobenostima sajma, značaju arapskog tržišta za evropske i naše proizvođače, zbog čega je u ovoj grani poljoprivrede potrebna uska specijalizovanost i zašto je važno udruživanje poljoprivrednika.
Po čemu se Makfut razlikuje od drugih sajamskih priredbi sličnog tipa?
-Suštinski smisao svih sajmova je da se sastaju kupci i prodavci i razgovaraju o trgovini. Ali, to je samo jedan važan deo ovog našeg događaja. Mi nastojimo da objedinimo sve učesnike proizvodnje u sektoru voćarstva i povrtarstva. Imamo osam tematskih salona u kojima se produbljuju teme koje su od suštinskog značaja za određeni sektor. Na ovom sajmu glavni učesnici su preduzeća male i srednje veličine. Zastupljen je kompletan lanac od proizvodnje, transporta, pakovanja i svega ostalog. U velikim kompanijama postoji sektorska podeljenost dok u malim i srednjim preduzećima ceo taj posao radi svega nekoliko ljudi. Upravo ova preduzeća su srce uspeha Macfrut-a, a na jednom mestu ona mogu da sagledaju kompletna dostignuća u ovim oblastima. Srbija je veliki proizvođač borovnice. Uzgajivači ovog voća na Macfrut-u mogli su da vide nove sorte koje još uvek nisu u širokoj eksploataciji. Omogućeno im je da stupe u kontakt sa rasadničarima, da sagledaju karakteristike sorte, a sadnice su mogli da vide na poligonima. Jedan deo odnosi se na pakovanje i to je izuzetno važna tema. Vidljivo je da su u proizvodnji ambalaže zastupljeni novi materijali koji su deo celog lanca i njih je vrlo teško videti na drugim mestima. Prvi zadak sajma je biznis, a na drugom mestu je proširiti vidike.
Jedan od segmenata bio je nastup arapskih i afričkih zemalja. Da li je reč o poslovnom povezivanju izvoza evropskog voća na ove prostore ili radi o nečem drugom?
-Ovde imamo dve različite situacije. Bogate arapske zemlje uvoze 70 odsto hrane i to je jako važan podatak. Reč je o izuzetno važnim tržištima i za srpsku proizvodnju voća i povrća. U Srbiji sam upoznao predstavnike velike kompanije „Elit agro“ iz Abu Dabija koja proizvodi borovnice, a čiji vlasnik je Arapin. Arapske zemalje su za Srbiju značajan prostor za prodaju voća jer se situacija na globalnom tržištu menja, pre svega zbog odnosa Rusije i Evrope. Proizvođači sada traže kapital na tržištima na kojima je to moguće. Više od 50 odsto investitora dolaze iz privatnih fondova. Ako neko želi da zasniva proizvodnju na velikoj površini, on mora tražiti partnera koji je, u finansijskom smislu, sposoban da proprati ideje proizvođača. Ako govorimo o dimenzijama tržišta Afrike, one baš i nisu velike. Sever Afrike posebno je značajan za jabuke ali, ovo tržište nije toliko zanimljivo kao izvozno. Ovaj kontinent interesantan je izvoz tehnologija jer tamo se moraju razviti proizvodni kapaciteti kako bi se ishranilo stanovništvo čiji broj raste. U Africi postoji veliki broj proizvođača ali, zbog nedovoljnog kvaliteta, zahtevna tržišta neće njihove proizvode. Imamo paradoksalnu situaciju da je u afričkim supermarketima njihovo voće skuplje od onog koje dolazi iz Evrope.
Italija je na veoma visokom nivou kada govorino o tehnologijama koje se primenjuju u voćarstvu. Šta predlažete da se uradi u Srbiji da bi voćarska proizvodnja bila razvijenija?
-Danas na tržištu voća i povrća više nego ikada vlada konkurencija. Lokalni proizvođači koji proizvode za domaće tržište imaju jednostavniju situaciju. Ako govorimo o evropskom tržištu jabuka, koje je jako važno, Evropljani pojedu ono što proizvedu. Srbija se takmiči sa Italijom, Španijom, Poljskom, Azerbejdžanom. Proizvođač koji se bavi i plasmanom, a nije specijalizovan, ima problem. Primera radi, onaj koji plasira jabuke na tržište EU mora biti do te mere specijalizovan da ih sortira po boji.
Da li Italija pomaže proizvođače koji uzgajaju voće?
-Poljoprivrednom politikom rukovodi EU, a ne države članice. Država može dati pomoć samo specijalnim regijama. Reč je o veoma restiktivnoj politici kada se govori o pomoći i ona se daje samo nekim regionim koji, zbog nekih okolnosti, ne mogu da opstanu ni uz sredstva EU. Imamo dve vrste pomoći EU: direktna davanja i za ulaganja. Ako je novac za npr. kupovinu novih mašina ili izgradnju skladišnog prostora, proizvođač će dobiti 40 odsto od vrednosti investicije. Regioni koje pomaže država razvrstani po različitim karakteristikama i oni se obraćaju svojim institucijama. One, koliko im Zajednička politika EU dozvoli, opredeljuju sredstva. Ako neko proizvodi žitarice, dobiće duplo veću pomoć od onog što proizvodi npr. jabuke. Pomoć se vrlo precino klasifikuje. Ako je neko proizvođač i žitarica i voća, ima jednu varijntu. Ukoliko je samo voćar ili samo ratar različit je obim direktnih davanja u odnosu na profil proizvodnje.
Zaprati Agroportal znanje je moć na Instagramu
Lajkuj Agroportal znanje je moć na Facebook
Na štandu Asocijacije proizvođača jabuka videle su se složene zadruge koje raspolažu značajnim brojem hektara. Koja je ocena uloge vaših zadruga, pre svega u povećanju konkurentnosti proizvođača?
-U Italiji je sektor jabuka jedan od najorganizovanijih. Nisu svi proizvođači voća na tom organizacionom nivou. Oni su morali da se udruže jer na tržištu vlada izuzetno jaka konkurancija. Veoma je teško sve sinhroniovati ali, proizvođače primoravaju okolnosti da budu složni. Upravo zbog toga je važno da se proizvođači udružuju i da zajednički nastupaju i da zajedno rastu. Svi veliki proizvožači iz oblasti voćarstva zapravo su kooperative, odnosno zadruge. Primera radi, videli ste jednu liniju za kalibriranje koja voće klasifikuje po veličini, težini, boji i, ona mnogo košta. Da bi neko kupio takvu sortirku, mora da proda 20 miliona tona jabuka. Dve razlite priče su mašine za koje je potrebno 10 miliona tona ili 20 miliona tona. Kada su proizvođači udruženi, zajedno kupuju i dele troškove. Rukovoditi takvim zadrugama je veliki poduhvat. Podela posla mora biti takva da sve funkcioniše savršeno kako bi se ostvarili ekonomski ciljevi.
Piše: Jasna Bajšanski
GALERIJU FOTOGRAFIJA MOŽETE POGLEDATI ISPOD
