20 oktobra, 2020

Piroćanski ća, ća, ća… I zašto posetiti Pirot

Okružen je planinama, sa severa i severoistoka Starom planinom, sa najvišim vrhom Midžorom 2.169 metara nadmorske visine, ograncima Vlaške, Suve i Svrljiške planine. Pričamo o Pirotu koji je kroz različite vremenske periode, dobijao različita imena, pa je za vreme Rimskog carstva, u III i IV veku, imao naziv TURRES – što znači kula. Zvao se i Pirgos, Thurib, Momčilov grad, Kale.

Gradom dominira tvrđava. Meštani joj tepaju i zovu je Pirotski gradić. Poznata je i pod nazivom Kale i Momčilov grad. Ipak, u stručnoj literaturi najviše se pominje kao Pirotski grad. Od davnina je značajno mesto u geografskom smislu jer povezuje Istok i Zapad. Tu smo pronašli Milicu Ilić iz Muzeja Ponišavlja koja nas je svojom pričom vratila nekolikko vekova unazad.

-Reč je o srednjovekovnom utvrđenju koje čine tri celine: gornji, srednji i donji grad. Gornji grad sa kulama, vezuju se za drugu polovinu 14. veka. Smatra se da je građen pre Kosovskog boja. Centralno mesto je Donžon- kula kao najviši stepen odbrane. Predstavljala je pogranično područje Lazareve Srbije. Gornji grad, koji je bio namenjen isključivo za ratovanje hladnim oružjem, nalazi se na steni, dok je donji grad u ravnici i oivičen je kanalima sa vodom. Kada su je osvojili Turci,  u srednjem gradu napravljeni su otvori za puške i topove, a kapije su dobile imena po gradovima ka kojima su okrenute. Tako sada imamo Knjaževačku, Nišku i Stambol kapiju, rekla nam je naša sagovornica i dodala da je prostor srednjeg grada korišćen još u doba neolita u periodu oko 3.000 g.p.n.e. I upravo zbog toga Pirot je jedan od retkih gradova koji se može pohvaliti životom dugim više od 5.000 godina. Praistorijski period potvrđen je kulturom Bubanj – Hum.

Nasleđe Malog Riste

Od tvrđave do centra grada stiže se preko Velikog mosta. Piroćanci ga zovu Golemi mos. Naša ekipa je videla oznaku za krčmu „Ladna voda“ iz koje samo što ne zažubori pesma „sinoćke, sinoćke te videh Zone…“. Čovek bi pomislio da će se odnekud pojaviti Zona Zamfirova ili Maneta. Korak po korak i nađosmo se  usred gazda Ivkove slave. Tabla na kojoj piše Muzej Ponišavlja vraća u stvarnost, pa tako i mi izađosmo iz romana Stevana Sremca i zakoračismo u period s’ kraja 19. veka kada je u orijentalno-balkanskom stilu zgrada ovog muzeja i sazidana. Tu počinje priča o Malom Risti.

– Mali Rista bio je veoma lukav i dovitljiv poznati pirotski trgovac i čorbadžija. Njegova trgovina širila se od Vitina u Bugarskoj do Carigrada. Turci su ga zvali Čučuk Rista. Veliki ugled stekao je i među Turcima i među Hrišćanima. Zbog toga je od turskih vlasti dobio dozvolu da sagradi jednu od prvih hrišćanskih kuća na sprat. U to vreme samo muslimani su mogli da grade spratne, velelpne kuće. Uslov je bio da gornji deo kuće Tucima služi kao konak. Sada bi rekli kao hotel. Na spratu, osim spavaćih soba nalaze se i dve dnevne sobe, muška i ženska – divanhana i haremluk. To znači da su muškarci i žene sedeli odvojeno. Peta soba na spratu je trezor-soba, ona nije vidljiva i služila je za odlaganje dragocenosti aga i begova. U jednom delu je trpezarija sa kaminom. Tu se ložila vatra, a kuvali su se samo kafa i čaj, ispričala nam je kustoskinja Mila Panajotović.

Sledi dalje objašnjenje da se u prizemlju nalazi dnevna soba tzv. iža. U njoj je sofra, odnosno trpeza. Tu su sedeli odrasli, gazda kuće u čelu stola, pored njega ostali muški članovi, žene na kraju stola, a posebna sofra namenjena je deci. Kraj ove prostorije je ćiler, odnosno ostava za ogrev i manje kvarljive namirnice. Abdeslk ili amam, preteča je današnjeg kupatila. Naravno, i u prizemlju je spavaća soba. A između dva sprata je međusprat i na njemu niska soba. Mali Rista je majstorima koji su gradili kuću naredio da naprave jednu prostoriju prema njegovoj visini. Vrata su visoka svega 1,5 metar. Ristin cilj je bio da komotno šeta po ovoj prostoriji, a svako ko je bio viši od njega morao je da se sagne i hteo – nehteo, pokloni domaćinu. Na taj način je doskočio Turcima ali i svima koji su, poput njegovog zeta, bili izuzetno visoki.

– Mali Rista imao je mnogo dece ali, ona su brzo umirala. Preživeli su sin Aleksa, koji po Risti dobija prezime Hristić  i ćerka Anastasija. Svo bogatstvo nasledio je Petar Hristić, Ristin unuk. Kada su 1877. Turci otišli iz Pirota kuća je u potpunosti pripala porodici i tada su oni gornji sprat opremili po svojoj želji. Sada je u jednoj od nekadašnjih spavaćih soba salon za koji je stilski nameštaj kupljen u Beču 1906. godine. Spavaća soba je u stilu secesije s kraja 19. i početka 20. veka, rekla nam je Panajotovićeva.

Danas je ova kuća spomenik kulture od izuzetnog značaja i muzej etnografskog karaktera. Osim etnografske postavke koju čini bogata kolekcija grnčarije i ćilimova ovde se nalaze i predmeti primenjene i likovne umetnosti, kao i oni od istorijskog značaja. Postavka predstavlja bogatu gradsku kuću s kraja 19. i početka 20. veka. Značajan broj eksponata pripadao je samoj porodici Malog Riste. Opština je od vlasnika ovu kuću otkupila 1953. godine upravo za potrebe muzeja. U to vreme bila je predviđena za rušenje. Piroćanci su veoma ponosni na nju jer je jedina sačuvana kuća iz tog perioda i ako je u tom delu grada, poznatom kao Tija bara, bilo dosta kuća. Drugi deo grada zove se Pazar i bio je turski deo. Tamo se odvijala trgovina.

Amajlija Alekse Zdravkovića

U Muzeju Ponišavlja čuva se i jedan veoma redak eksponat. To je vojnički hleb dvopek ili tain iz 1912. godine. Nakon izbijanja Balkanskih ratova Piroćanci su se odazvali na mobilizaciju i formiran je Treći pešadijski pirotski puk. Lokalni terzija, odnosno krojač, Aleksa Zdravković pošao je u rat. Majka ga je zaklela da sačuva prvo sledovanje hleba koje dobije u kasarni te da ga nosi uz sebe kao amjliju . On je to i uradio, tain je nosio kao amajliju kroz sve ratove, od 1912. do 1918. godine. Aleksa u početku nije verovao u priču svoje majke i hleb je sakrivao od svojih drugova da mu se ne bi podsmevali. Ali, kada se metak koji bi ga sigurno ranio ili usmrtio zaustavio u staklenoj čuturici sa vodom javila se i vera da ga vojnički hleb štiti. Vera je bivala sve jača jer je nekoliko puta izbegao i ropstvo. Tada je i svojim saborcima počeo da priča o svom hlebu. Na Solunskom frontu 1916. godine hleb je premesio i od tada je čitav odred uoči svake bitke celivao ovaj hleb kao ikonu. Saveznici, francuski vojnici, tražili su od Alekse da otkupe hleb. Ali, nije bilo novca kojim bi se on mogao platiti. Aleksa je preživeo i Balkanske i Prvi svetski rat, hleb je doneo kući u čuvao ga na posebnom mestu. Njegovi potomci su ga 1960. godine poklonili muzeju.

Za kraj… sladoled, kačamak i špricer

Posle posete Pirotskom gradu I Muzeju Ponišavlja os silne price valja se i okrepiti. A kog Velikog mosta je poslastičarnica ispred koje se uvek tiska veliki broj ljudi. Čeka se red za sladoled. Kao da se svi takmiče ko će više sladoleda da kupi. A ovde kugla sladoleda košta 10 dinara. Tu je caka. E pa ni mi nismo štedeli.

Šetnja kejom kraj Nišave poseban je užitak jer ona žubori, razigrava se, pevuši neku svoju ariju, skakutavu i silnu. Raščupala se brzacima i talasima. Poskakuje i žuri da što pre pobegne od izvorišta. Nišava žuri, a laganim korakom brzo se stiže do centra grada. Tu čekaju kačamak i šricer. Ova kombinacija nekako se ne slaže. Naravno, kada u Pirotu kačamak nije kačamak, a špricer nije špricer. U to se možete uverili u poslastičarnici Rekord. Naručite kačamak i špricer i dobićete čašu za sladoled dupke napunjenu šampitom i ukrašenu kuglama sladoleda. To je kačamak. Stigao je i špricer. Sve je po propisu – pola, pola. Ako mislite da je pola vino, pola voda, prevarili ste se. Pola limunada, pola boza. Neobično, ali fino. A fini je i slogan ove slatke kuće: „Ovde se zaljubila i vaša prabaka“. I baš na tom mestu rođa se nova ljubav. Ljubav prema Pirotu.

Tekst i foto: Jasna Bajšanski

O autoru

Slične objave

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *