Korona virusi su familija prouzrokovača različitih oboljenja, od blagog nazeba do teškog oblika bolesti, tj teškog akutnog respiratornog sindroma – SARS CoV ili respiratornog sindroma srednjeg istoka MERS-CoV. Korona virusi izazivaju oboljenja životinja, a za sada se zna da sedam tipova virusa mogu izazvati oboljenja ljudi, a samo za neke kao što su SARS-CoV i MERS-CoV dokazano je da se šire interhumano, tj. sa čoveka na čoveka.
Novi korona virus SARS-CoV-2, poznatiji kao COVID 19 – eng. COVID 19 od COronaVIralis Disease 2019, potpuno je nov soj virusa koji do sada nije identifikovan u humanoj populaciji. Prema genetskoj strukturi sličan je SARS CoV. U decembru 2019. u Kini su se pojavili slučajevi pneumonija nepoznate etiologije, a 7. januara potvrđeno je da je SARS-CoV-2 uzročnik oboljenja. Bolest je dobila naziv COVID 19. U Srbiji je prvi slučaj korona virusa potvrđen 6. marta 2020. godine.
Šta se dešava u organizmu kada SARS-CoV-2 dospe u telo domaćina?
Nakon što ostvari kontakt sa ćelijim domaćina, virus ubacuje svoj genetički materijal u ćeliju, to je molekul RNK virusa koji nosi informaciju za sintezu različitih virusnih proteina. Ovi proteini pomažu da se u ćeliji domaćina naprave nove kopije virusa. Tokom desetak časova u ćeliji će se napraviti oko 1000 kopija virusa koji će izaći iz ćelije domaćina, spremni da zaraze nove ćelije. Tipično, već nakon nekoliko dana nakon inficiranja, u brisu nosnog dela ždrela pacijenta zatiče se oko milion do milijardu virusnih čestica. Virus se dalje spušta u donje disajne puteve, gde može izazvati virusnu pneumoniju odnosno upalu pluća. Tokom tog perioda, naš organizam proizvodi antitela (At), tj. imunoglobuline. Najpre se već nekoliko dana nakon infekcije proizvode makroglobulini, tj. imunoglobulini klase M (IgM), a nakon toga gamaglobulini, imunoglobulini klase G (IgG). IgG ostaju duži period nakon infekcije, nedeljama, mesecima, pa čak i godinama i štite organizam od ponovne infekcije.
Postavljanje dijagnoze i lečenje
Oboljenje može boti asimptomatskog ili lakog oblika sa respiratornim simptomima – kašljem, nedostatkom daha, otežanim disanjem i temperaturom. Lakši simptomi mogu da budu i neurološki kao što su gubitak čula mirisa i ukusa. U težim slučajevima, infekcija može da izazove upalu pluća, teški akutni respiratorni sindrom, bubrežnu insuficijenciju, pa i smrt. Prosečna dužina inkubacije je sedam dana – minimum dva, maksimum 14. Obljenje se širi interhumano, obično posle bliskog direktnog kontakta sa inficiranom osobom, kapljicama, ili putem indirektnog kontakta – sveže kontaminiranih ruku ili predmeta.
Za postavljanje dijagnoze, pored ovih simptoma, neophodno je uraditi i radiografski nalaz, laboratorijske analize, kao i testiranje na ovaj virus.
Kod osoba koje ne ispunjavau kriterijume za upućivanje u bolnicu, bris za testiranje na virus uzorkuje se u ambulantnim usloviuma Doma zdravlja i one se upućuju u kućnu izolaciju, do pristizanja nalaza. U slučaju da je nalaz negativan, određuju se mere izolacije u trajanju od 14 dana, sa kontrolom u slučaju pogoršanja opšteg stanja ili pojavom nekog simptoma koji ispunjava uslove za upućivanje u bolnicu.
U slučaju pozitivnog nalaza testa osoba se upućuje na bolničko lečenje u bolnice za izolaciju lakše obolelih. Medjutim, ukoliko pacijent ima simptome bolesti koji bi mogli da ugroze njegovo, a i zdravlje drugih ljudi u njegovoj okolini ili da dovedu do teškog oblika bolesti, bez obzira na nalaz testa, upućuje se na bolničko lečnje. Lekar specjalista daje uput za dalje lečenje na Klinici za infektivne bolesti ili Odeljenje za infektivne bolesti.
Lečenje pacijenata radi se po utvrdjenim protokolima. Važno je naglasiti da pacijenti ne bi trebali da ,, na svoju ruku“ uzimaju lekove niti da se samoinicijativno leče bez konsultacije sa lekarom jer usled neadekvatne upotrebe, naročito pojedinih lekova, posledice mogu bit veoma ozbiljne po zdravlje.
Mere zaštite
Znamo da broj zaraženih u našoj zemlji u ovom trenutku opada, ali, to ne znači da mere predostrožnosti treba smanjiti ili potpuno izbaciti. Naprotiv, pošto se jako malo zna o ovom virusu, o sticanju imuniteta kao i o njegovom trajanju, trebalo bi i dalje biti na oprezu. Svima je poznato da su nošenje zaštitnih maski, rukavica kao i fizčka distanca, neka od osnovnih pravila sprečavanja prenošenja zaraze. Pored gore navedenih mera, takođe, treba izbegavati dodirivanje očuju i usana. Zaštitne maske i rukavice uvek se propisno odložu u smeće. Treba nastaviti redovnu dezinfekciju površina koje se često koriste, poput noćnih ormarića i ostalog nameštaja i to uobičajenim sredstvima za domaćinstvo koja sadrže razblaženi rastvor varikine -jedan deo varikine i 99 delova vode. Za pranje odeće, peškira, posteljine i dalje se upotrebljava uobičajeni detedžent za pranje na temperaturi od 60-90 stepeni. Ruke dezinfikovati rastvorom alkohola – 70 odsto.
Kako se dokazuje prisustvo infekcije korona virusom?
U ove svrhe koriste se laboratorijske metode – molekularno genetičke (PCR) i serološke odnosno imunološke.
PCR metoda je standardna metoda za umnožavanje i dokazivanje prisustva specifičnog gena, odnosno molekula DNK. S obzirim da je genetički materijal SARS-CoV-2 virusa molekul RNK, virusni geni se najpre prepisuju u molekul DNK metodom reverzne transkripcije.
Postoji mogućnost da prilikom uzimanja brisa iz nosa i ždrela nije dodirnut onaj deo sluznice na kome se virus nalazio ili da se virus više ne nalazi u ždrelu, već da je ,, sišao” u pluća. Zbog toga je moguće da se virus koji je inače prisutan u organizmu, ne detektuje ovim testom te je njegova klinička senzitivnost između 70-98 odsto. Serološkim metodama detektuje se prisustvo određenih klasa imunoglobulina – IgM, IgG, u krvi, tj. serumu pacijenta. Postoje 3 vrste ovih testova – brzi testovi (imunohromatografski) čija senzitivnost je 90 odsto, ELISA sa senzitivnošću 95 odsto i imunofluorescentni testovi čija senzitivnost je najveća i iznosi 99 odsto.
Kako do dobrog imuniteta?
Dokazani su slučajevi pacijenata kod kojih je bila potvrđena bolest novim korona virusom i koji su se izlečili ali nakon odrađene serologije odnosno, određivanja stečenog imuniteta – postojanje At. Kod nekih od njih, ovaj imunitet nije bio prisutan. Za sada se još uvek ne zna mnogo o ovom virusu, o tome koliko dug i kakav imunitet stvara i koliko on traje. Zato je važno raditi na onome što znamo, a to je briga o našem zdravlju i podizanje našeg imuniteta.
Imunitet predstavlja sposobnost ljudskog organizma da se sopstvenim mehanizmima brani od virusa, bakterija, parazita i drugih patogena. On je zasnovan na stvaranju antitela i u velikoj meri zavisi kako od genetike tako i od stila života, okruženja i načina ishrane. Ono što svako od nas može je da radi na jačanju svog imuniteta. Dobar san, fizička aktivnost, boravak u prirodi , manje stresa i naravno uravnotežena i zdrava ishrana.
Životne namirnice koje se preporučuju za jačanje imuniteta su pre svega zeleno povrće – spanać, brokoli, grašak, kupus, luk, bundeva, šargarepa, cvekla, paradajz, paprika. Od voća to su mandarine, pomorandže, jabuke, badem, lešnik, kesten. Potrebno je unositi i hranu bogatu cinkom kao što su jaja, piletina, ćuretina, ali i pasulj, pšenica, semenke bundeve, integralne žitarice.
Međutim, ni jedno povrće, voće ili meso ukoliko nije organski proizvedeno, bez uotrebe pesticida, odnosno upotrebe antibiotika ili hormona u uzgoju životinja, neće imati uticaja u podizanju imuniteta kao hrana koja je organski proizvedena.
Najvažnije je napomenuti da će razlika u kliničkoj slici kao i sama bolest ali i oporavak nakon nje, najviše zavisiti od individualnog imuniteta svakog od nas.
Autor: Dr Biljana Bogdanović