Sejanje uvek treba raditi prateći mesečeve mene i to je tzv. lunarno baštovanstvo. Plodonosne biljke, poput paradajza, krastavca i paprike različito daju plodove u zavisnosti od mesečevih mena i one se ne smeju sejati niti saditi 24 sata pre mladine i 48 sati posle nje, poručuje Milomir Antović proizvođač rasada i povrća iz sela Prilepac kod Požege, uz napomenu da se na njegovom gazdinsvu o ovome strogo vodi računa jer, kako kaže, kada je mlad mesec kosmičko zračenje je pojačano i biljka preko sprovodnih sudića povlači sokove u većoj količini od one koju može da preradi u listu, te oni zalutaju u stablu i lastarima. U tom slučaju potrebno je mnogo vremena da ih biljka vrati u koren. Ali, brokoli i karfiol treba saditi kada je mladina.
-Važno je znati i da rasad, primera radi parika, od nicanja ne sme da bude starija od 56 dana, a ne bi trebala da bude mlađa od 42 dana. Prilikom prihrane najviše se koriste startna đubriva koja imaju najviše fosfora neophodnog da se rasad dobro okoreni, kao i zaštita bakarnim preparatima. Glavno je da rasad pre iznošenja napolje mora da pretrpi kaljenje. To je priprema za uslove koji će biti mnogo lošiji nego u plasteniku. Tu se pre svega misli na hladnije vreme, drugi sastav zemljišta, prekinut koren… sve to za biljku je šok. Zbog toga se 10 dana pre iznošenja rasada smanjuje zalivanje, a biljka se tretira preparatima za zaštitu od bakterioze i dodaje joj se kalcijum-nitrat. On treba biljci da ojača sprovodne sudiće kako ona od visoke temperature, kojoj se izlaže kada se zasadi na otvorenom polju, ne bi svenula, kaže Antović.
Iskustvo našeg sagovornika govori da je najvažnije da se posle iznošenja, kada je pripremljeno organsko đubrivo iz kojeg huminska kiselina služi kao transporter hraniva, biljka zaliva maksimalno. Nakon prvog zalivanja sledi pauza od 7-20 dana. U tom periodu biljka formira žilice, a što je više žilica više će biti i cvetova, samim tim i plodova. Kada ona počne da vene treba je ponovo zaliti, retko i pomalo, dok ne formira cvetove. U suprotnom biljka će biti bujna sa manjim brojem sitnijih plodova. Ako se sve ovo uradi kako treba i na stablu se pojavi 10-15 cvetova, treba započeti prihranu i to sa 10 odsto azota, 5 odsto fosfora, 20 odsto kalijuma i 2-4 odsto magnezijuma. Ako je zemljište kiselo dodaje se magnezijum-nitrat, a ako je bazno magnezijum-sulfat jer je on transporter kalijuma. U porastu plodova kalijum povećava krupnoću i debljinu, azot pravi hlorofil. Da bi se plod spasio od ožegotina kod trećeg ili četvrtog zalivanja treba dodati kalcijum. Voda je u krečnjačkim stenama što znači da su u kalcijumu rezerve vode. Ako ovog elementa nema dovoljno kada koren ostane bez vode on je povlači iz ploda i tako nastaju ožegotine. Sem toga kalcijum jača kožicu ploda.