Zelenišno đubrenje predstavlja zaoravanje sveže nadzemne mase biljaka, koje se namenski gaje kako bi se zemljište obogatilo organskom materijom ,na taj način poboljšale fizičke, biološke i hemijske osobine.
U jesen poljoprivredni proizvođači najveću pažnju posvećuju đubrenju zemljišta, pred osnovnu obradu, pripremajući ga za setvu jarih useva. Iako važna agrotehnička mera, zelenišno đubrenje ili sideracija malo je zastupljena kod nas tako da se celokupna pažnja proizvođača svodi na zaoravanje stajnjaka, NPK đubriva i krečnog materijala ukoliko su zemljišta kisela.
ČITAJTE I: Uljana repica je sve više izvor biljnih proteina
Akcenat na zelenišno đubrenje se više stavlja u organskoj nego u konvencionalnoj proizvodnji iako se zaoravanjem zelene mase biljaka, koje se seju za tu namenu, u zemljište unosi velika količina organske materije u cilju popravke fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta, odnosno radi povećanja plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.
Najpogodniji usevi za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu i zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj.
Za ovu namenu najpovoljnije su leguminozne biljke koje mogu ujedno i da fiksiraju atmosferski azot i na taj način obogaćuju zemljište azotom (detelina, lupina, soja, stočni grašak, grahorice i dr.). Pored leguminoznih biljaka mogu se sejati: uljana repica, stočna repa, perko, suncokret i neke strnine poput raži, ječma, zatim slačica, facelija ili ljuljevi. Navedeni usevi obično se seju kao postrni (naknadni) usev nakon skidanja žitarica, potom se zaoravaju u jesen ili u rano proleće, u zavisnosti od naredne kulture. Praksa je pokazala da ih treba sejati nešto češće nego za normalno iskorišćavanje Najbolji efekat zelenišnog đubriva je kada se koristi zajedno sa drugim vrstama đubriva kao što su organska i mineralna. Stajnjak ubrzava razlaganje biljnih ostataka , a primena fosfora i kalijuma u preporučenim količinama omogućava da se postigne optimalna količina hraniva u zemljištu.
Pored uticaja na plodnost zemljišta zelenišno đubrivo utiče i na smanjenje sabijanja zemljišta posle obilnih padavina u kratkom vremenu kao i na smanjenje ispiranja hranjivih elemenata.
Lupina se kao zelenišno đubrivo najčešće gaji na beskrečnim i peskovitim zemljištima gde daje od 40000-7500t/ha zelene mase. Seje se u martu , a zaorava kada je većina biljaka u cvetu, početkom juna.
Stočni grašak daje 35000-40000 t/ha zelene mase i brzo se razlaže. Može se sejati u julu, kao i u septembru, oktobru i novembru. Zaorava se kada je oko 50% biljaka u cvetu.
Obična grahorica se za zelenišno đubrivo seje u julu ili avgustu na svim tipovima zemljištima i zaorava se kasno u jesen. Zbog poleganja je kao i stočni grašak treba sejati u smeši sa ovsem ili raži.
Maljava grahorica se koristi na srednje teškim i peskovitim zemljištima. Može se sejati u julu, avgustu,septembru i oktobru. Seje se u istoj količini ( 120kg grahorice i 60kg. ovsa) i smeši kao i obična grahorica.
Usevi za zelenišno đubrenje se zaoravaju kada su biljke zelene i sočne i imaju najveću masu jer se tada najlakše zaoravaju. To je period ubrzo posle cvetanja jer tada biljke imaju najviše azota. Usevi zelenišnog đubriva razvijaju veoma živu mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresanje i biogenost podoraničnog sloja uz pomoć moćnog korenovog sistema.
Rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište jeste povećanje prinosa narednog, a vrlo često i sledećeg useva. Prednost je u tome što je proizvodnja zelenišnog đubriva jeftina pri relativno malim ulaganjima rada i pri iskorišćavanju unutrašnjih rezervi gazdinstva.
Piše: Dragana Stoiljković, PSSS Srbije