U Srbiji ima 4.700 naseljnih mesta, a nestaje svako četvrto. U 86 odsto njih opada broj stanovnika. Sela smo i sami ugasili jer po Ustavu ne postoji ni jedno!
Najkraći put do uništenja jedne zemnje je izumiranje sela i uništavanje agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Ali po Ustavu, u Srbiji ne postoji ni jedno selo! Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve to naseljena mesta, a ima ih oko 4.700!? Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo, u fazi je nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima manje od sedam miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer, u 86 odsto naseljenih mesta opada broj stanovnika. Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo – 43,6 godina, nego što je ono u gradu – 41,3.
Sumorna je slika srpskog sela, posebno u brdskoplaninskim područjima jer u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi. Godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000, što je na nivou Prvog svetskog rata. A sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka ili Negotin. Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od 6,3 miliona stanovnika. Po tome će se vratiti 100 godina unazad. To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi. Ljudi se sele u gradove u kojima jedva preživljavaju, nisu stambeno obezbeđeni, i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo.
Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona ima i sve manje stanovnika, treba tražiti decenijama unazad kada je počelo zapostavljanje sela. Najbolji dokaz je da 1.000 sela nema prodavnicu, 500 sela nema put ni vezu sa svetom, u 2.000 sela nema pošte ni banke… U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 230 sela nema ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtiće, u dve trećine njih nema ni ambulante… I dok nam nestaju i propadaju sela istovremeno propada i kapital od 1,5 milijarade dolara koji smo utrošili za školovanje nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, kojih sad ima oko 25.000.
Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. U validnoj Strategiji razvoja poljoprivrede i sela od 2014. do 2024. godine nalaze se netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala njihova realizacija. Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto! Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje od 9,1 ili bar 6,1 odsto, u 2015. godini imali smo pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini, kada je suša nanela štete od 1,5 milijarde dolara pad ispod 10 odsto i – prema podacima Republičkog zavoda za statitstiku u 2018. godini rast od 15,7 odsto, a u 2019. godini pad je opet bio 0,1 odsto! Rast se dešava samo zahvaljujući Bogu kada nam proizvodnja kukuruza bude oko sedam miliona tona i pšenice oko tri miliona tona. I te proizvode izvozimo i hvalimo se tim potezima. Istovremeno se uvoze živi tovljenici i zamrznuto meso. U agraru se obrađuje 3,47 miliona hektara, a vrednost godišnje proizvodnje je između četiri i pet milijardi dolara. Pre tri decenije u svet smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa“, od toga iz Srbije čak 30.000 tona. Danas godišnje izvozimo 100 puta manje! Tri decenije smo čekali da počne tov junadi u Srbiji i danas po zvaničnim podacima kupce čeka njih 15.000! Hvalili smo se da nas kupci čekaju u Turskoj, a kad će i obećani izvoz 500.000 tona u Kinu?
Do pokretanja akcije „500 zadruga u 500 sela“ od strane Ministarstva za regionalni razvoj, Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zemljoradničkih zadruga. Od 2017. godine, pa do sredine 2020. godine osnovano je oko 720 novih zadruga. Za tri godine u razvoj zadrugarstva uloženo je oko 1,7 milijardi dinara, prvi put bespovratnog novca. Pomoć je dobilo 152 zadruge, mala preduzeća pod otvorenim nebom. Boljitak života osetilo je oko 6.120 porodica. Sad se očekuje i raspisivanje konkursa za bespovratnu podelu još oko 600 miliona dinara za 60 zadruga. Cilj je da se pomogne nerazvijenim krajevima i sitnim proizvođačima čije njive imaju prosek od oko 2,5 hektara. U zemlji ima 217.623 vlasnika takvih poseda. Ciljna grupa moraju biti mladi, pre svega, oni koji se nalaze u srednjim poljoprivrednim školama. Svake godine iz svih takvih škola u Srbiji izađe oko 2.500 svršenih srednjoškolaca. Njihovi roditelji imaju njive, hektar kvalitene obradive zemlje danas se prodaje po 20.000 evra, pa država treba samo da stvori uslove da privuče te mlade da ostanu u selima. Naravno u tom procesu glavne odluke donosiće mlade žene ukoliko žele da se udaju i žive u selima. Da smo to radili pre tri decenije Srbija bi imala 500.000 stanovnika više! Spasavanjem sela spašava se i nestank Srbije.
Autor: Branislav Gulan
(Autor je publicista, književnik i član Naučnog drušva ekonomista Srbije)
Foto: Jasna Bajšanski