Kuće od trske i blata, napravljene na isti način na koji su to radili ljudi u mlađem kamenom dobu, čine „praistorijsko selo“ podignuto na arheološkom nalazištu Pločnik kod Prokuplja. Ovaj arheološki park predstavlja život kulture koja je razvila najraniju metalurgiju bakra u Evropi.
Nalazište, smešteno uz reku Toplicu i u blizini izvora mineralne vode, jedan je od lokaliteta Vinčanske kulture koja se smatra najnaprednijom praistorijskom kulturom u svetu. Obuhvatala je današnju Srbiju, istočnu Bosnu i Hercegovinu, južnu Mađarsku, jugozapadnu Rumuniju, istočnu Bugarsku i severni deo Makedonije.
Istraživači Narodnog muzeja iz Beograda i Narodnog muzeja Toplice su sa kolegama sa londonskog UKL Univerziteta tokom projekta od 2012. do 2014. godine dokazali da je sa Pločnika potekla najstarija metalurgija bakra u Evropi.
I ako su istraživanja na ovom lokalitetu od 100 hektara počela 1927. godine, 1996. arheolog Julka Kuzmanović Cvetković pronašla je način da ljude koji su živeli na granici 6. i 5. milenijuma pre nove ere „dovede“ u današnjicu, a neolit „oživi“.
Na „neolitskim danima“ i „naučnim žurkama“, koje se tamo povremeno organizuju, može se videti kako su praistorijski stanovnici Pločnika topili rudu, tkali odeću, pravili keramičko posuđe, palili vatru pomoću dva kamena… Može se okusiti i neolitski hleb, koji se mesi pomoću mineralne vode sa obližnjeg izvora. I upravo ovaj hleb podstiče na razmišljanje čime su se hranili naši preci i koliko se ta hrana razlikovala od sadašnje i kada su u ishrani počeli da koriste žitarice.
Odgovor smo potražili od prof. dr Vladana Pešića genetičara sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu koji nas je podsetio da su sve velike civilizacije nastale su u dolinama velikih reka i s’ pravom se kaže da je poljoprivreda stvorila prvi savremeniji oblik društvenog organizovanja zbog kojeg su ljudi, do tada nomadi, počeli da podižu prve naseobine. Ovaj momenat vezuje se za period neolita, pa se u naučnim krugovima često upotrebljava i termin neolitska revolucija. Tada nastaju i prvi oblici velikih civilizacija u dolinama reka. U dolini Nila nastala je egipatska, Eufrata i Tigra mesopototamijska, kraj reka Hoang Ho i Jang Ce kineska civilizacija, u dolinama svetih reka Ganga i Inda, civilizacija Indusa, dok se prva evropska odnosno slovenska civilizacija vezuje za Dunav, za lokalitete Vinča i Starčevo, našto kasnije nastaju i civilizacije Maja i Inka u Srednjoj i Južnoj Americi.
-Prva poljoprivredna proizvodnja ljudi koji su živeli u ovim periodima vezuje se za prosolika žita. Na samom početku izdvojili su se ječam, kao i prvobitni oblici pšenice u tipu jednozrnaca i dvozrnaca, koji nije nalik današnjoj hlebnoj. Prvobitne pšenice su bile diploide, odnosno imale su manji broj hromozoma u odnosu na današnju heksaploidnu hlebnu pšenicu.. Ljudi su od ovih biljaka u prvo vreme koristili samo zrnevlje, jeli su ga kao i ostalo seme koje su sakupljali u prirodi. Zatim su shvatili da se tucanjm ili drobljenjem prvobitnih gajenih kultura seme može bolje sažvakati. Vremenom, počeli su da melju žitarice, zatim su za taj posao koristili životinje, a znatno kasnije i vetrenjače i vodenice, prof. Pešić počinje priču o istoriji žitarica i njihovoj ulozi u ishrani čoveka.
Počeci gajenja žitarica, kako kaže naš sagovornik, pre svega ječma i dva prapretka pšenice -jednozrni i dvozrni pir, su u Maloj Aziji, na području Mesopotamije, Egipta i istočne Evrope. Tada su ljudi ovladali tehnikama zemljoradnje i korišćenja vode za navodnjavanje. Na istoku, na prostorima današnje Kine i Indije, prve žitarice bile su proso i pirinač. Do prvih obradivih površina tadašnji ljudi došli su zahvaljujući šumskim zgarištima, a njihovim potapanjem ovladali su veštinom gajenja njima tada, a i sada, veoma važne žitarice – pirinča. Kukuruz je bio glavna žitarica civilizacija na području današnje Amerike. Maje i Inke su pre 4.500 godina za ishranu, pored kukuruza, koristili i amarant, koji se kao i proso ubraja u pseudožitarice. Prve civilizacije u subsaharskoj Africi uzgajale su proso i sirak za zrno. I upravo su prve civilizacije imale glavnu energetsku namirnicu, u čemu se i ogleda značaj žitarica. Bez obzira što su u ishrani bili zastupljeni i plodovi koji su u sebi sadržali šećere – fruktozu koji se veoma brzo reapsorbuju, ljudima je bila potrebna i hrana koja će duže držati energiju preko potrebnu čoveku koji je radio teške fizičke poslove, bavio se ribolovom, koji je bio sastavni deo prikupljanja hrane, i uvek bio spreman za ratničke pohode.
-Sve te energetske namirnice koje se ubrajaju u žita ili kako ih zovemo cerealije, našim dalekim precima obezbeđivale su 50-75 odsto energije. Tada je počeo i evolutivni razvoj fiziologije ljudkog organizma. Primera radi, pre 500.000 godina svaki dvadeseti neandertalac uspeo je da doživi 40 godina. Ostali su, usled niskih temperatura, nedostatka hrane, vode, bolesti, mnoge savremene bolesti imale su svoje oblike i tada, bili daleko kratkovečniji. Takozvana neolitska revolucija, između ostalog je donela i uzgoj prvih žita koja su obezbeđivala energiju ljudskom organizumu, neophodnu za bitisanje u tadašnjim prirodnim okolnostima i okruženju stalnih neprijatelja kao što su predatori ali i neprijateljski nastrojena plemena. Zbog toga ječam, pšenica, pirinač, proso, grašak, kasnije i soja, posataju u to vreme glavne namirnice ljudi na područjima u kojima su živeli. Žitarice su na naše prostore došle iz Azije i severne Afrike. Pored pšenice, najznačajnije mesto u lancu ishrane imalo je i proso, kaže prof. Pešić i dodaje da se za njega u kasnijem periodu vezuju i mnoga narodna verovanja i pridaju mu se magične moći. Ono se koristilo u borbi protiv zlih ljudi i veštica, arheolozi su ga često nalazili u temeljima kuća, tu se stavljalo da dom zaštiti od zlih duhova. Žene su obavljale različite rituale u kojima su koristile proso kako bi im ovo seme donelo porod. Proso je iz ishrane ljudi na našim prostorima počelo da se gubi pojavom drugih poljoprivrednih kultura u srednjem veku, tako da je na kraju korišćeno samo kao hrana za ptice i druge životinje. A ne treba zaboraviti da proso ima mnogo dobrih osobina.
Profesor Pešić podseća da se savremeni opemenjivački procesi odvijaju u poslednjih 100 godina.
-Kada se govori o žitima, zahvaljujući oplemenjivanju,čovek je svake godine za jedan odsto povećavao prosečan prinos. To znači da se prinos žitarica u periodu od kraja 19. i početka 20. veka do danas uvećao za 3-7 puta u zavisnosti od vrste žita, a veoma često se pokazalo da kvantitet nije u korelaciji i sa kvalitetom. Starije žitarice sadržale su više proteina i bile su bogatije mineralnim materijama i određenim vitaminima. Sadašnje žitarice, sem krupnika odnosno spelte, imaju više ugljenih hidrata, a manje proteina, kaže naš sagovornik.
Drugim rečima, nekadašnja žita bila su kvalitetnija ali su imala daleko manji prinos dok sadašnja žita ostvaruju visok prinos ali na uštrb proteina i esencijalnih aminokiselina.
Piše: Jasna Bajšanski
Foto: J. bajšanski I Pixabay