Šljiva je naša nacionalna voćka i glavni predstavnik koštičavih voćnih vrsta. Bila je i ostala veoma zahvalna voćna vrsta kada se govori o njenom gajenju. Pre pola veka imali smo naše dominantne autohtone sorte – crvena ranka, crnošljiva, metalaš i opšte poznata požegača. One su su se razmnožavale izdanački što je ovaj proces pojednostavljivalo. To su bile svetle tačke u širenju šljivarstva u Srbiji. Vremenom, što je sasvim normalno, sortiment se menjao. Kolege prof. dr Milisava Mitrovića u Institutu za voćarstvo u Čačku još pre pet decenija počeli su selekciju i stvaranje novih sorti širokog spektra dozrevanja. Sada već davne 1977. godine priznate su prve čačanske sorte šljiva počev od Čačanske rane, preko Čačanskog šećera, Čačanske lepotice, Čačanske najbolje do Čačanske rodne. Sada ta porodica broji 17 sorata što je ogroman doprinos šljivarstvu i voćarsvu naše zemlje.
Kada će šljivovica postati srpski brend?
Mitrović podseća da se sa izmenom sortimenta počela menjati i kultura konzumiranja, odnosno potražnje šljive kako stone tako i za različite vidove prerade. Velike prednosti šljive u odnosu na druge voćne vrste su širok spektar upotrebe njenih plodova, od stone do zamrzavanja, pravljenja kompota, slatkog, pekmeza, marmelada, sušenja – što je bio i ostao brend, i poslednje, ali ne manje važno, meke i ljute šljivove rakija.
-Po suvoj šljivi i rakiji šljivovici bili smo posebno poznati. Međutim, u poslednje vreme izmenile su se organizacione i sve druge strukture, tako da nam danas manjka i kvalitetnih plodova za suvu šljivu ali i za kvalitenu rakiju. Trudimo se da napravimo srpsku šljivovicu kao brend ali to kao da nam se neda, pa još uvek nije ni ostvareno. Kroz naučno-istraživačke institucije, državne organe – ministarsva i privredne komore i druge, treba ozbiljno pristupiti izradi koncepta strategije kako voćarstva u celini, tako i šljivarstva. Sada možemo da kažemo da sve imamo, ali kada sumiramo sve, možemo zaključiti da su ekološki uslovi učinili da je značajno smanjen rod šljive. Sem toga, elementarne nepogode su učinile svoje, pa plodovi gube tržišnu vrednost te se od njih mogu praviti samo rakije i pekmezi, kaže Mitrović.
Naš sagovornik podseća da je čačanski kraj svojevremeno imao organizaciju koja se zvala „Čačanka“ i ona je od poljoprivrednih proizvođača sabirala destilat šljive, u svojim pogonima ga dorađivala i pakovala. Sedmično je 20.000 litara isporučivala u Zagreb i isto toliko u Banja Luku. Ova firma je privatizovana, takvih privrednih institucija, koje su bile svetle tačke, više nema. Danas imamo zadruge koje proizvedu male količine rakije, a nedostaju ozbiljne destilerije koje bi bile nacionalne, a šljivovu rakiju dovele do savršenog nivoa koja bi imala veliku prohodnost kako na domaćem tako i na stranom tržištu. Istina je da, kada se govori o preradi šljive, jedini proizvod koji sada dobija na kvalitetu je – prepečenica.
-Ne možemo ove godine da ispečemo rakiju i da kažemo da je ona spremna za prodaju. Takva rakija treba da odleži nekoliko godina i nakon toga da dostigne svoj pravi i vrhunski kvalitet. Sada imamo manje privatne destilerije i kako živimo u vremenu ličnih interesa, svako pokušava na svoj način da ostvari neki obrt i dobit. Posebno veliki problem u celokupnoj poljoprivredi je taj što su proizvođači hrane i potrošači u nezavidnom položaju, dok svi u lancu između njih pokušavaju da ostvare što veće finansijske dobiti u ovom procesu, objašnjava prof. dr Milisav Mitrović.
Zbog čega je teško proizvesti šljivu za sušenje?
Čačanska rana
A da različite sorte šljiva imaju i različite namene, potvrdio je i naš sagovornik. Tako su Čačanska rana, Čačanska najbolja i Čačanska lepotica stvarane su da budu stone sorte. Pre 20 godina one su bile veoma tražene na ruskom tržištu, a Čačanska rana godinama se prodavala po ceni od jednog evra za kilogram.
Međutim, u poslednjih pet godina situacija se promenila. Kupci je više nisu prepoznavali kao stonu sortu, tek poneko ju je otkupljivao po apsurdno niskoj ceni za pečenje rakije, solidne, ali ne i vrhunske. Upravo zbog cene koja nije mogla da pokrije ni troškove proizvodnje, mnogi proizvođači upravo ove sorte povadili su svoje zasade. Zaključak je da bismo na državnom nivou trebali da imamo koncept po kojem bi se znalo koji proizvođači trebaju da proizvode stone sorte, koji za sušenje, rakiju, pekmeze.
Čačanska lepotica
-Po meni šljivu za sušenje je najteže proizvesti jer ona mora da zadovolji najmanje 10 parametara. Ona treba da ima posebno dobru negu, zaštitu, đubrenje i sve ostalo kako bi zadovoljila kriterijume plodova za sušenje. Takav plod bi trebao da ima i zadovoljavajuću cenu. Ali, na terenu je situacija drugačija. Prerađivači se najčešće pojave avgusta, ponude što je moguće nižu cenu. Tu se pravi raskol između proizvođača i prerađivača, odnosno dobijanja kvalitetnog proizvoda. Ogroman problem postoji u kontinuitetu proizvodnje, prerade i plasmana. Zbog takvog odnosa svedoci smo ogromnog haosa u ovoj oblasti, objašnjava prof. dr Milisav Mitrović.
A kada je reč o izboru sorti za ove namene treba se podsetiti da je Požegača najmanje osam decenija bila dominantna ali njena večita mana su sitni plodovi. Današnji potrošači zahtevaju i da se sušena šljiva iskoštiči, tako da ono što kod Požegače ostane definitivno nije za komercijalne svrhe.
Jasno je zbog čega se ova sorta zove rodna
-Ali, zato su veoma pogone sorte Čačanska rodna i Valjevka. Ciljano za sušenje stvarana je sorta Mildora izuzetnih karaketristika plodova ali sa jednom manom – zbog prevelikog sadržaja suvih materija, odnosno šećera, čak i do 35 odsto kada je sušna godina, mnogo privlači pčele i druge insekte koji rilicom probuše pokožicu i takvi plodovi veoma brzo ulaze u proces truljenja odnosno monilie.
Sorta Mildora izuzetno je dobra za sušenje
Samo zbog ovog razloga ova sorta se nije raširila i ako ima izuzetno dobar randman, od 3,1-3,3 kilograma svežih plodova potrebno je za kilogram suve šljive izuzetnog kvaliteta, ne crne boje. Kada se mezokarp otvori i odvoji od koštice on je jako lep, ćilibarno žute boje. Kako bi se prevazišla mana koju sam pomenuo potrebno je da ovoj sorti nalazimo adekvatne lokalitete, poput istočne Srbije, priča naš sagovornik.
Stenlej; Foto: Južne vesti
I kako kaže, kada se govori o sušenju šljive, hteli ili ne, nama je došla sorta Stenlej kao glavna za sušenje. Ona ima adekvatnu krupnoću ploda, boju i rodnost, tako da se naveliko suši ali opet sa jednom manom – kada se mezokarp osuši u priličnoj meri karameliše i vezuje se za košticu što pravi problem kod iskoštićavanja. Za razliku od ove sorte, Čačanska rodna i Valjevka veoma su zahvalne u postupku sušenja, koštica se veoma lako odvaja od mezokarpa. Savet za proizvođače koji za sušenje uzgajaju Čačansku rodnu je da moraju oštro da je orežu kako bi se dobili što krupniji plodovi. Ova sorta je svoje ime upravo i dobila po izuzetnoj rodnosti jer po jednom cvetu donosi 2,2 ploda. Kada na stablu ima više plodova nego listova ne može se očekivati kvalitetan plod. Kada Čačanska rodna prerodi, njen plod je praktično neupotrebljiv. Ona se mora gajiti sa dobrim znanjem kako bi bila za sušenje.Valjevka je zahvalana za sušenje, ima čvrstu pokožicu tako da ne otpušta sok u postupku sušenja.
Za slatka tu je Zlatka, a za knedle šljiva iz koje se koštice lako vade
Šljiva Zlatka
-Šljiva je jako pogodna kao sirovina za kompt ali na žalost mi imamo slabo razvijenu naviku za njegovo konzumiranje. A upravo za ovu namenu, kao i za pravljenje slatka je sorta Zlatka. Ona ima žutu pokožicu, može se koristiti i za kuvanje pekmeza koji je svetle boje. Ova sorta ima svoju opravdanost ali, na žalost, nije ušla u masovnije širenje.
Sorta Zlatka ima izuzetna svojstva za spravljanje kompota
Moram reći da su poslednje vreme pravi hit na domaćem i stranim tržištima knedle sa šljivama. One se mogu praviti sa svim sortama kombinovanog svojstva kod kojih se koštica lako odvaja od mezokarpa, kaže naš sagovornik.
Na osnovu svega rečenog da se zaključiti da plod šljive ima zaista široku upotrebnu vrednost. Ova voćna vrsta može se uzgajati na širokom orealu, od nižih do viših terena, zavisno od ekoloških uslova postiže izuzetno dobre rezultate, čak i na nadmorskim visinama od 800 metara. U takvim uslovima ima i stabilniju rodnost nego u nižim predelima jer vegetacija kreće kasnije, jednostavniji je program zaštite, a vreme zrenja može biti 15-20 dana kasnije nego u drugim predelima.
Prinosi šljive ove godine znatno su umanjeni, pre svega smanjena je proizvodnja zbog ekoloških uslova, u vreme cvetanja vreme nije išlo na ruku, usledile su suše i grad. Svi ovi faktori utiči i na formiranje cene, koja je značajno veća nego predhodnih godina. Naš sagovornik kaže da ovo, u velikoj meri, može povesti proizvođače da obnavljaju ili podižu nove zasade. Međutim, treba podsetiti da se sadnjom plod za komercijalne namene ne dobija odmah. Potrebno je nekoliko godina da se stabla razviju, uđu u period plodonošenja i tek nakon toga može se razmiljati o ekonomskom efektu. U svakom slučaju, kako kaže prof. dr Milisav Mitrović, šljiva u Srbiji uz doprinos nauke i struke i harmonizacije sa svim drugim subjektima, može i treba da ostane jedna od najznačajnijih voćnih vrsta.
