„Staro i nestalo voće Srbije“ naziv je izložbe koja je otvorena u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode u Novom Sadu i njen cilj je da se posetiocima predstavi bogatstvo i raznovrsnost velikog broja sorti autohtonog voća naših prostora , koje je potrebno istražiti, zabeležiti, ali i sačuvati, kao i promocija ruralne baštine i afirmacija tradicionalnih vrednosti koje su od značaja za našu sredinu i njeno pamćenje. Na izložbi su predstavljene 64 sorte autohtonog i odomaćenog voća. Na svakom posteru, osim fotografija svake sorte, mogu se videti i pročitati tekstovi o njihovim karakteristikama. Valja znati da je Srbija izuzetno bogata velikim brojem starih sorti voća najraznovrsnijih oblika, boja, ukusa i mirisa koje su se gajile stotinama godina unazad na našem području, a koje danas nestaju bez povratka gotovo nezabeležene. U seoskim okućnicama, voćnjacima i na pijacama danas je teško videti sorte voća koje su naši preci vekovima koristili za ishranu. Međutim, iako retke, stare sorte jabuka, krušaka, šljiva trešanja i dr. još uvek se mogu pronaći na našem području kao pojedinačna stabla ili u manjim zasadima. Zbog toga je spec. Aleksandra Savić, muzejski savetnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu i autorka ove izložbe imala pune ruke posla kada se otisnula u potragu za starim sortama voća.
-Ova izložba postoji sedam godina, a isto toliko godina sam proučavala stare sorte voća. Iza nje stoji mnogo terenskog istraživanja, išla sam po selima, beležila, osnovala zbirku starog voća u Prirodnjačkom muzeju, objedila istorijusku literaturu i već su se stekli uslovi da to može da postane izložba uz prateću publikaciju. Ispostavilo se da to voće nije toliko nestalo kao što se mislilo u početku, a valika pažnja javnosti koju je izazvala ova izložba je ono što mene raduje. Ljudi su jako zainteresovani da čuvaju ove sorte, da ih prekaleme i imaju u svom dvorištu upravo iz razloga što se one jako lako i čuvaju u kaleme što je ujedno i jako jeftino. Mene je posebno iznenadilo što sam samo na jednom mestu pronašla krušku koja se u narodu zove jagodarka, a poznata je i pod nazivom arpadžik kruška. Reč je o starom stablu koje izuzetno mnogo rađa, a plodovi su mu manji od jagode. Ako bi poredili kraj 19. i početak 20. veka sa današnjim sortimentom može se reći da je polovina starog voća nestala, kaže Savićeva.
Ali, ostale su jabuke petrovače, pamuklije, ružice, šarunke, funtače, masnjače, devojačke crvenke, krstovače, šimširke, ovčiji nos, slatkara, prespanka i druge kao i kreuške jagodarska, vidovača, ilinjača, petrovčica, mirisavka, lubeničarka, sijerak, medunak, stambolka, okruglica, karamanka… i šljive crvena ranka, požegača, okruglica, belošljiva, gorčivaka i druge.
Kako kaže autorka izložbe, Šumadija je jako raznovrsna autohtonim sortama, zatim jugozapadni delovi Srbije kao što su okolina Prijepolja i Polimlja. Ali, svega nekoliko sorti su komercijalizovane, pa se prodaju sadnice jabuke budimke, nešto malo šumatovke i kruške karamanke. Ipak, među ljudima vlada veliko interesovanje da u svojim dvorištima i baštama imaju ovo voće tako da je Aleksandra Savić uputila poziv kalemarima da prave sadnice starih sorti jer ljudi žele da ih kupe. Prirodnjački muzej u Beogradu stare sorte može samo da čuva u vidu podataka i herbarske baze ali bi bilo lepo da se na jednom mestu nađu i sadnice ovog voća.
-Ove sorte ne čuvaju se u vidu semena već u vidu sadnica i to na mestu na kojem su zasađene što znači da su dvorišta naših domaćina zapravo banka gena. Smtram da bi država trebala podsticajno da deluje, pa kako zaštićuje autohtone rase životinja tako da zaštiti i stare sorte voća i to novčanim podsticajima domaćinima sa ciljem očuvanja stabla jabuke petrovače, ružice, funtače, kruške karamamnke, vidovače i dr voća. Aktuelizacija starih sorti voća značila bi pre svega dobrobit za zadravlje. To ne znači da su one potpuno otporne na bolesti ali, čim su preživele toliko vremena i zadržale svoje karakteristike znači da uz malu zaštitu na početku vegetacije možemo imati potpuno zadravu hranu, poručuje Savićeva i napominje da kod autohtonih sorti ima dosta sličnosti pa ne možemo da kažemo da njih imamo samo mi i niko više. Značajan broj ovih sorti prisutan je i u Bugarskoj, Makedoniji, BiH, Crnoj Gori … Naš region je prebogat samo što jedna sorta u različitim delovima regiona nosi i različita imena što je u domenu etnološkog istraživanja.
-Ova izložba je nastavak naše dugogodišnje uspešne saradnje sa Prirodnjačkim muzejom iz Beograda. Izložba je specifična i osobena u odnosu na sve ono što smo ranije radili. Mi smo pre svega fokusirani na zaštitu divljih biljaka, životinja i gljiva u prirodi, za očuvanje njihovih staništa i održivo korišćenje tih resursa. Staro voće u Srbiji svakako je deo te baštine i ako je to voće u velikoj meri kultivisano, kalemljeno, uzgajano na načine da doprinese blagostanju lokalnog stanovništva ali, ono je vremenom postalo sastavni deo ekosistema. Mnoge vrste životinja u kasnojesenjem periodu upravo traže voće po prirodi kako bi se pripremile za opstanak u surovim zimskim mesecima. S’ druge strane, nema ništa lepše nego pojesti plod tog sada divljeg, a nekada kultivisanog voća. Zbog toga tu i prirodnu i kulturnu baštinu trebamo da sačuvamo jer ona treba i prirodi ali i ljudima, reči su Slobodana Puzovića, direktora Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
Milan Paunović, direktor Prirodnjačkog muzeja u Beogradu rekao je ovom prilikom da Prirodnjački muzej u Beogradu decembra počinje da slavi svoju 125-u godišnjicu od osnivanja i u okviru aktivnosti koje već dugi niz godina ima je 12-15 izložbi koje stalno kruže po Srbiji, a izložba „Staro i nestalo voće Srbije“ jedna je od najposećenijih i najtraženijih. Neko će reći da je ona jednostavna za postavljanje jer je čine posteri ali, njihov sadržaj je ono što je jako značajno, pručio je Paunović.